Жига Дивјак, иако млад редитељ, већ неколико година фугурира као појава вредна сваке пажње, а гостовање у Нишу је потврдило да је реч о савременом уметнику веома профилисаног сензибилитета за актуелности и довољно вештог да их претвори у једну врсту нове позоришне реалности.
Представа „Конс: ново доба“ рађена је по поезији Сречка Косовела, знаменитог, али помало заборављеног, или бар код нас скрајнутог аутора (ах, ти песници!), који је имао више песама него што је имао година када је напустио овај свет. Живевши почетком 20 века, у време криза и великих ратова, према њему, том свету, скоро да није могао гајити одушевљење. Утолико веће дивљење према његовом племенитом позиву када се и почетком 21. века открије колико поезија и суштина имају додирних тачака, ако нису и једно, те исто.
Недељно јутро, радници, Европа у ватри, паници, хуманизам који се гаси, све су то мотиви на специфичан начин опевани и у представи Прешерновог позоришта из Крања виђеној у Нишу. Драматуршки материјал је одабрала и обликовала Катарина Морано, на начин да он одзвања у гласовима осам глумаца, кроз различите боје и интензитете, соло и хорске деонице, изазивајући снажну резонанцу у оном делу публике сензибилисаном за суптилну грађу представе.
Редитељски поступци Жиге Дивјака могу се свести на минимализам, који се у представи „Конс: ново доба“ остварује поступношћу увођења слике, за разлику од тона. Видео пројекција на задњем зиду позорнице приказује нетакнуту природу, а на поду се назире земља (сценографија Игора Васиљева), по којој полако, успорено, ходе „последњи људи“. Глумци одевени у комбинезоне чије контуре у мраку о којем пева и Косовел подсећају на скафандере, пуно апокалиптично значење добијају када им засветле „главе“ – кациге са лицима глумаца који тако лако могу да буду и машине, роботи, клонови, у некој тамо ванземаљској верзији живота који нам долази (костим Тине Павловић). Они стоје у врсти, на (фамозној) дистанци, једва да се покрећу, и – говоре.
Застрашујуће делује ова поставка, међутим, људски глас, топлина речи, ипак нуди нешто више наде и светла, док се глумци током представе приближавају просценијуму, публици, показујући да им се лица, емцоције, као и гласови, ипак могу разликовати. И ова микроекспресија промишљен је и врло индикативан уметнички чин, више него довољна пукотина за пролаз у само срце представе која тек кад се заврши, доноси право олакшање, такорећи катарзу и подстрек да се радујемо, али деламо, док још нисмо заглавили у неком од најцрњих светова.
„Театар на раскршћу“ у Нишу траје до среде, до када ће бити изведено још представа, а биће познати и награђени. У селекторском избору Влатка Илића, нишка публика и гости имају прилику да уживају у виђеном, али и да му се противе, захваљујући живом раду округлих столова. Поред наведене представе из Словеније, на програму су још представе „За сада је све ОК“ Крушевачког позоришта, „Дан када ја више није било ја“ Београдског драмског позоришта, „Живот је сан“ Театра „Зонг“ из Софије (Бугарска), „Пази на празнину“ Хрватског народног казалишта из Вараждина и „Ко је убио Џенис Џоплин?“ Српског народног позоришта.
Игор Бурић
