Повод је представа „Смрт господина Голуже” која је премијеру имала лане усред короне, те ћемо и ми понављачи, имати прилику да је погледамо 25. марта у Позоришту младих и видимо како је Саша Торлаковић оживео господина Голужу.
„Они који су читали „Смрт господина Голуже” Бранимира Шћепановић или гледали истоимени филм, видеће да оно што је тамо у назнакама, у представи постаје централно место, а то је ријалити и реченица: „Ајде нек тај господин Голужа коначно скочи са тог моста, па да ми позовемо телевизију да дођу у нашу варош и да се коначно прославимо”, каже редитељ Патрик Лазић. О раду на овом делу али и темама које отвара - живимо ли у једном великом неурачунљивом ријалитију у којем неко, чини се незналачки, потеже све конце и постоји ли више ишта на овом свету ако то не забележи нека ТВ – разговарамо са Сашом Торлаковићем.
- Ова прича о Голужи је стављена у контекст овог времена када смо преплављени ријалити програмима и још само чекамо када ћемо на ТВ-у гледати и нечију смрт уживо. Мислим да ти програми иду ка томе, што и није нека лепа будућност. Оно што је мени интересантно јесте питање какви су то људи који гледају те програме. Јасно је какви су они који учествују у њима али питање које ја себи постављам је шта је то у људима да то прате, коментаришу и да уз такве програме проводе већи део дана јер се то нон-стоп врти. Нисам рекао ништа ново што се већ не зна али то јесте централна тема нашег комада - рекао је Торлаковић.
Прочитала сам занимљив коментар да се ваша представа игра у позоришту у коме не долази та публика која гледа ријалити и онда се аутор пита да ли ће само дело имати ефекта. Или можда и међу том публиком има оних који гледају ријалити?
- Мислим да те публике има свуда. Сигурно је у мањој мери има међу позоришном публиком, али има је и ту, у позоришту, у нашем непосредном окружењу, у комшилуку. Просто је загађен један медијски простор и тешко је то избећи. Неко то гледа из пуке радозналости па проведе неко краће време а неко опет дуже, али мислим да када би се радило неко истраживање, сигурно би се дошло до поражавајућих података када је та тема у питању. Ако пођете од полазишта да позориште може да мења свет, онда је добро ако успемо барем једну особу која је конзумирала такве садржаје да одвратимо од тога.
Пошто причамо о времену у коме је рејтинг постао једина сврха, како ви то приватно и професионално преживљавате?
- Немам превише времена да се бавим тиме. Моје интересовање приватно и професионално је театар, позориште, поготово у овој ситуацији када нас је задесио овај ковид. Ми смо у нашем позоришту покушавали да упркос томе радимо и успели смо и да направимо неке представе које ће се тек гледати. Тако да ја кроз рад и бављење позориштем, некако се склањам од тих ствари. Није да не размишљам о томе и да то не видим али мислим да је то један системски проблем који, на крају крајева, држава мора да решава.
Редитељ Патрик Лазић спомиње да је радећи представу ишао у смеру дела „Филозофија паланке“ Радомира Константиновића у коме се „глиб вароши прелио на глиб људских душа” али чини се да су и градови постали паланке у том смислу?
- Мислим да је цела земља постала паланка, читав свет постаје паланка. Савремени медији осим неких добрих ствари, донели су и прегршт лоших. Ви стално имате притисак да се о нечему изјашњавате, да о нечему имате мишљење, да је то мишљење, по правилу, супротстављено. Стално нас нешто деле и стално завирују у туђе животе. Највећа језа ме подилази када видим да се у медијима распреда о туђим, приватним животима. Мислим да је читаво наше подручје преплавио паланачки дух и да су у томе јако велику улогу имали и медији који такве садржаје приказују.
Да ли је у новој позоришној сезони време за понављање лекција кроз класике или за освешћивање тренутка кроз савремене писце?
- И једно и друго, наравно, зато што сада, док разговарамо, на мање од 500 километара од нас, бесни један ужасан рат. Када размишљам о репертоару и томе шта треба радити, увек се вратим класицима који су писани за сва времена. То не искључује да се раде и нови комади па ће тако и ова сезона Народног позоришта Сомбор управо тако и бити подељена.
Али тај глиб никада није захватио Народно позориште Сомбор у коме сте глумац али и уметнички директор. Како човек задржава одговорност и озбиљност у послу и у тешким околностима на које се још долила корона?
- Одговор на ово ваше питање не знам али кад ме овако питате и кад размишљам по томе шта је разлог да смо одолели подилажењу публици и неким јефтиним представама, некао мислим да је сам Сомбор и ти наши суграђани који долазе у позориште - такав да они нису превише заинтересовани за тезге које долазе из престонице или неке звезде које имају те неке програме које би волели да играју у позоришту. Просто, Сомбор још увек није погодно тле за ту врсту јефтине забаве и некако смо и ми у позоришту тога свесни и увек када правимо представе, ми то чинимо за нашу публику. Мислим да је то и одговор на ваше питање зашто је то тако. Дакле, и публика као и позориште има континуитет. Ми ове године славимо 140 лета постојања позоришта. Сећам се да и када сам дошао као студент у позориште, то је било тако и неки јефтино забављачки програми нису били интересантни за сомборску публику.
Како су позоришта успорила рад због короне, почела је хиперпродукција серија. Појавили сте се у серијама „Калуп”, „Клан”, „Породица”, „Време зла”, „Хотел Балкан”... Многи позоришни великани, али и млади глумци су постали „видљивији” на ТВ-у.
- Мислим да је та хиперпродукција довела до тога да ви с једне стране сада видите, упознате пуно глумаца, посебно млађе генерације који су одлични. Али мање их има у позоришту јер она су још увек затворена за пријем нових глумаца и то је један проблем о коме треба разговарати. Рецимо, наш ансамбл је имао 23 глумца а сада нас је 13, откако је на снази она уредба о забрани запошљавања. Мислим да то у доброј мери дави позоришта и сужава могућност да правите добре представе. То је већи проблем него финансије за продукцију.
У том смислу сарадња позоришта може бити решење, да се мало измешају карте.
- Радили смо коопродукције, рецимо, „Тартиф” која је врло успешна представа, продукција је Сомборског и Српског народног позоришта. Али с друге стране, то ствара низ проблема, попут организације и транспорта. Ми све то превазилазимо али свако позориште, поготово оно у унтрашњости, мора да има ансамбл који се неко одређено време уиграва, упознаје и онда даје праве резултате. Позориште мора да има јак и потентан ансамбл а наравно и коопродукције долазе у обзир и то је увек благороодно када се, како ви кажете, „карте помешају”.
Хоћемо вас гледати ускоро у неким новим серијама?
- У договорима сам за неке две серије, не бих да откривам о чему се ради јер сам за једну морао да потпишем и уговор о тајности. И једна и друга тема су врло занимљиве а снимање креће у априлу.
Снежана Милановић
фото: Драган Гмизић
