Рођена је 24. децембра 1941. у Новом Саду, где је завршила и Државну позоришну школу – Балетски одсек у класи Маргарите Дебељак, а почетком седамдесетих је била и на усавршавању у Кану, у чувеном међународном балетском центру америчке звезде Розеле Хајтауер. У Балету Српског народног позоришта била је на сцени активна од 1961. до 1981, најпре као солисткиња а потом као примабалерина. „Нисам отишла у Београд, јер сам у Новом Саду већ имала ангажман, и чинило се да им је било стало да ме задрже. Остала сам и мислим да сам веома добро урадила. У Београду не бих имала толикло прилике да играм”, говорила је.
Први пут се у главној улози појавила већ 1962. као Јулија („Ромео и Јулија”) у кореографији Георги Македонског. Изузетне балетске фигуре, сценског шарма, технички спремна, смела у подршкама, била је инспирација кореографима и постала носилац свих главних улога у СНП, њих 40, и класичног балетског репертоара, али и савременог и модерног балета, често постављаних управо за њену играчку личност. У том смислу највише је сарађивала са Иком Отриним, који је у њој и открио модеран сензибилитет, поверавајући јој главне улоге у трима поставкама које су излазиле из оквира „белог балета”: „Е=mc2”, „Паукова гозба” и „Демон злата”. „Ја сам била добар војник у сарадњи са кореографима. И без обзира што су многи мислили да сам размажена, баш сам их слушала. И мислим да сам од њих извукла пуно”...
Врхунац своје уметничке каријере остварила је Ерика Марјаш у сарадњи са руском кореографкињом Вером Бокадоро у представи „Љубав за љубав”, јер ће као Беатриче успешно гостовати по позиву у Бољшом театру у Москви. „Сан сваке балерине је наступ на сцени Бољшој театра. Још давно, као девојчица, маштала сам и замишљала себе на московској сцени”... За три главне улоге у балетима „Агостино” Рафаеле де Банфилда, „Жар птица” Игора Стравинског и „Фантастична симфонија” Хектора Берлиоза добила је 1970. Октобарску награду града Новог Сада, а највишим признањем СНП-а, Златном медаљом „Јован Ђорђевић“, награђена је 1981, дакле у години када се као Одета – Одилија у „Лабудовом језеру” опростила од сцене. Добитница је и Ордена заслуга за народ са сребрном звездом, као и Награде за животно дело Удружења балетских уметника Србије.
До званичног одласка у играчку пензију, 1982, била је шеф Балета и асистент кореографа, а затим се, из породичних разлога, преселила у Шпанију, где се неко време бавила педагошким радом са децом у Памплони. По повратку у Нови Сад од 1995. до 1999. и поново од 2002. до 2006. је из пензије била ангажована као директор Балета СНП. „Мотиви мог повратка у театар у новој улози су јасни: покушаћу да помогнем да Балет, као најкомплекснија театарска уметност, врати самопоуздање у сопствени смисао и обезбеди равноправан третман с Драмом и Опером.
Током средње школе бавила се и манекенством, када су за потребе снимања реклама за „Практичну жену” ангажоване она и Мирјана Тапавица из Балетске школе у Новом Саду, те Беба Лончар и Милена Дравић из Балетске школе у Београду. Ипак, манекенство је није одушевило јер, како је рекла, „ниси личност, него си капут који носиш”. Ипак, у то време, 1959, биће једна од звезда и данас култног филма „Љубав и мода” Љубомира Радичевића. касније ће играти у још два филмска остварења:, „Доручак с ђаволом” Мирослава Антића и „Рат” Вељка Булајића. „Мени је учешће на филму помогло да научим да не глуматам на сцени, него да улогу доживим и да је доживљену пренесем публици. Филми ми је, дакле, помогао да се у позоришту боље изразим”, испричала је својевремено Ерика Марјаш, о чијим је глумачким способностима Мика Антић говорио у суперлативима: „Од Ерике која, захваљујући истанчаном сензибилитету и фантастично изражајном лицу, веома убедљиво доживљава низ крајње различитих расположења, бољу и погоднију глумицу не верујем да бисмо пронашли”...
Говорећи у бројним интервјуима о балетској професији, често је истицала чињеницву да се она не цени довољно. „Театар и балет су формирали моје ставове о животу, свету, уметности... Сигурна сам и да је мало професија у којима се тако напорно и много ради као у балету. И могли бисмо за такав труд очекивати бар поштовање”...
М. С.
