„Семпер идем” Горчина Стојановића у Народном позоришту Сомбор

Има ли уметност циљ, сврху, своју аутентичну вредност, разлог постојања?
pozoriste, predstava, zavesa pixabay
Фото: pixabay.com

Ова филозофска питања могла би бити у сржи дела Ђорђа Лебовића, који је свој стваралачки живот посветио најтежим, најстрашнијим догађајима из 20. века – рату, погромима, који су се понављали. Има ли онда наде, или како би он то рекао – раја, Бога, правде, истине, доброте, љубави?

Одговоре на ова питања можемо само да тражимо, што је и он учинио у свом тестаментарном, незавршеном роману „Семпер идем“, у којем је из дечје перспективе, у првом лицу, написао хронику живота  свог и  југословенског друштва. Смештајући већи део радње у предвечерје Другог светског рата, одредио је све оно што ће после да се деси – нацистичке логоре смрти, крвави распад Југославије, па и расколе унутар породице, индивидуе.

Пишући о одрастању (сазревању), потуцању по Загребу, Суботици, Сомбору, у сплету сервираних околности – дете разведених родитеља, многочлана породица пуна „резервних тетака“, школовање, пријатељи, девојке - вешто је искориштено да се избегне угао свезналог приповедача и прикаже веома интелигентан, промишљен и осећајан аутор, са феноменалном дозом хумора која „прекрива“ егзистенцијане хороре међу којима је и његов лични. Није чудо што књижевна критика једногласно овај роман с почетка 21. века сврстала у врхунце домаће прозе.

Драматизујући и режирајући “Семпер идем” на сцени Народног позоришта Сомбор (недавно изведеног премијерно, а гледаног у оквиру пројекта “Критичарски караван” Удружења позоришних критичара и театролога Србије, под покровитељством Министарства културе и информисања), Горчин Стојановић ради добру ствар. “Враћа” Лебовића у родни Сомбор, који је путем варошана и сам један од јунака његове животне приче, плус - одлично примећује драмски (готово трагикомички) потенцијал прозе Ђорђа Лебовића. Вицкасту оштрину нарације драматизацијом претаче у део наступа главног лика, док велики део најбитнијих дијалога задржава, не избегавајући волуминозност (трајање од скоро шест сати) представе. Сликовитост језика претвара делом у сценографске (рад редитеља) и костимографске (Лана Цвијановић) детаље реалистичког типа, прибегавајући и видео-илустрацијама, а делом, на оним симболичким нивоима текста, посеже и за значењски дубљим поступцима у мизансцену (променама ритма, стила игре), аранжманима светла, сцена... Све ово Стојановић поготово осветљава вишезначно потентним ауторским коментаром - сатом на којем казаљке све време показују “пет до дванаест”, а онда пред крај и потпуно нестану.

Карактеризација ликова – одлично урађени глумачки задаци, у великој мери могу се приписати одличној, јасној и недвосмисленој приповедачкој моћи Ђорђа Лебовића, као и сувислости и суверености сомборског ансамбла који и овај пут предводе Марко Марковић, Саша Торлаковић, Биљана Кескеновић, Ивана В. Јовановић (чак 20 глумаца игра у представи!). Односе међу њима - ко је ту ко, шта и коме - понекад је тешко “похватати”, као и поједине редитељске поступке онеобичавања реалистичког приказа тока радње (као што је онај кад се део представе у назнакама изводи као проба, односно позориште у позоришту). Потпуно препуштање, пак, праћење основне линије наратива - животну хронику мудре стармале главе Ђорђа Лебовића у маестралној изведби Марка Марковића, “крпи” све, условно речено, недостатке модернизоване, а суштински старомодне представе (изречено без негативног вредносног предзнака).

Сомборска публика представу је пратила са великом пажњом и наградила вишеминутним аплаузом. Можда ништа, ни Лебовићево дело, ни дејство човечанства, није дефинитивно, и баш као што каже наслов „Семпер идем“, увек је исто – глупост, мржња, обест, рађају злочин. А уметност?!?        

Игор Бурић

EUR/RSD 117.5894
Најновије вести