"СКУПЉАЧИ ПЕРЈА" У СНП: Ево га и катран

Ко је данас Бели Бора, тај анђео и ђаво „Скупљача перја“ Саше Петровића. Шта је његов хибрис, кад би га упоредили са јунаком античких трагедија, што је маестрално и незаборавно знао да одигра Беким Фехмију. Није он само курвар и коцкар, него и сањар, који се не мири са оним што ради и око себе види. Тешко му је да прихвати пролазност живота и узалудност љубави, како се то чини кад се супротстави Мирти, том властодршцу постојаности, чувару материјалног света, свет без духа.
Сцена из представе "Скупљачи перја" у СНП
Фото: В. Величковић/ СНП

Колико се једна таква „икона“, као што је Бели Бора, да оживети на сцени, у артифицијелном миљеу, знајући да је филм сниман документаристички, углавном са натуршчицима, у аутентичним сокацима војвођанских забити. Шта данас можемо рећи о сналажењу и животу испод жита, кад је реч о мултикултурализму и актуелној идеологији. Која је улога власти, тада оличене кроз народну милицију.

Шта је са религијом и спиритуалним нивоом филма, апокрифном посветом коју је из Јеванђеља по Луки преузео Петровић, оном када ђаволи који су запосели једног човека моле Исуса да их не баци у бездан, па им дозволи да пређу у свиње, а свиње листом скоче у језеро у подаве се.

Како би се данас могло посматрати експлоатација теме, идентитета, музике, обичаја, који не доприносе заједници из које се користе ти мотиви. Где је креаторски, истраживачки дух у творцима представе у Српском народном позоришту, пре свега код редитеља Дејана Пројковског.

Ако нисте приметили, у горе наведеном нема знака питања, зато што то и нису питања која покрећу „Скупљачи перја“ на позорници у Новом Саду. Редитељ Дејан Пројковски и његов драматург Сашо Димоски одлучили су се да испричају причу и то са сјајним илустрацијама у виду раскошне игре глумачког ансамбла Српског народног позоришта (кореографија Андреје Кулешевић), живописних, разнобојних костима (Ивана Ристић), мноштвом декора, сценографских детаља и реквизите (Валентин Светозарев), музиком сјајног оркестра на сцени (композитор Оливер Јосифовски, осим веч познатих мелодија и сонгова ). И, то је то. Нема ни трага ни гласа некој упитности, некој дубљој емотивној реакцији, провокацији… Све је супер, добро стоји, али фејк. У суштини.

Фото: В. Величковић/ СНП

представа „Скупљачи перја“ Александра Петровића, у режији Дејана Пројковског,  јесте велика представа Српског народног позоришта, али не и важна.

У задатим, такорећи типографским оквирима, Марко Савић је сјајан као Бели Бора Перјар. Он изводи улогу, не имитира је. Поново је било уживање гледати игру Бојане Милановић, овај пут као Тисе. Просто импонује гледати Марту Береш као Ленче. Управо те познате улоге за глумце могу бити најтеже, а може се рећи да су сви дорасли том изазову.

Милан Ковачевић као Мирта, све боља Јована Балашевић и одлична Александра Плескоњић као Борине жена и мајка, Пеђа Марјановић, Аљоша Ђидић, Вукашин Ранђеловић, Марко Савковић, Димитрије Аранђеловић у плејади улога, затим искуснији глумци СНП-а, најмлађи, ма нема кога нема и у шта се све не може гледати, дивота једна. Глумачки задатак да се прикажу Роми као популација склона музици, песми, са стране посматрано накарадном, ружном, али не и злом, него више смешном, док због велике количине насиље њихово понашање не престане да буде смешно, тај и такав глумачки задатак испуњен је максимално.

Само, опет кажем, све је мало попут концерта Балетске школе. Односно, представа „Скупљачи перја“ Александра Петровића, у режији Дејана Пројковског,  јесте велика представа Српског народног позоришта, али не и важна.

Позоришни мимезис Петровићевог филма у правом смислу те речи – подражавање – креће се и до нивоа мимикрије, опонашања говора, геста, изгледа, карактеристичног за ромску популацију, како је она виђена из сада већ музејског угла. Сателитске антене којим је окружена сцена са уџерицама, пун и крвав месец поједине су псеудопоетске натукнице, које су мене лично више асоцирају на неки заумни Хјустон (НАСА центар у Америци), него на свемир ромских насеља. Можда и због „ласерских“ видео пројекција које су на накошеној сцени, истина, врло ефектно визуелно приказивале простор цркве или Београда. Мали просценијум са песком или земљом, нисам добро видео, отвара леп и метафоричан простор за игру, као и увођење распаднуте дијане и фолксвагеновог комбија, али све је то, па и све остало, једна велика декорација.

Другим речима, перје има, може комотно да буде и перјаница репертоара, али ево јој га и катран.

Игор Бурић

EUR/RSD 117.1277
Најновије вести