Премијера балета “Охридска легенда” планирана је 28. марта, управо на Дан нашег најстаријег театра.
У главним улогама су Ана Ђурић (Биљана), Андреј Колчерију (Марко), Самјуел Бишоп (Везир), Катарина Кљајић, Лана Стојановић, Олга Аврамовић, Давид Груосо, и многи други чланови балетског ансамбла. Оркестром диригује Александар Којић. Владимир Логунов за наш лист напомиње да скоро све солистичке улоге имају по три, или четири поделе, што је јако добро, јер пружа могућност и млађим играчима да напредују, а и да се у овом ансамблу стварају и неке нове звезде.
- Имам троје изузетних играча, пре свега Ану Ђурић, и Андреја Колчеријуа, као и Семјуела Бишопа, који су стварно, усуђујем се да кажем, звезде на овим нашим просторима. Балерину као Ана Ђурић нисам сигуран да имамо у другим позориштима у окружењу, изузетна је, тако да ће то бити добар темељ за овај балет, јер има саршене интерпретаторе - истиче Логунов у разговору за наш лист.
„Охридска легенда” је наш најпознатији и најзначајнији балет, свима су познате и неке његове музичке нумере и сцене, и чини се да је управо зато врло тешко осмислити нову кореографију, јер људи можда очекују поново на сцени нешто што су некад видели, или сами замислили.
- Све раније поставке, сем ових каснијих година, на пример Вере Костић овде у СНП -у за отварање зграде 1981, биле су масовно ослоњене на фолклорне играче, напомиње Логунов и објашњава да тада није било класичних играча, и можда је у том тренутку, од прве премијере 1947, па све негде до педесетих, и привлачио публику тај фолклор.- Не могу да тврдим, али можда је и то разлог одумирања тог балета, ког више дуго није било на сцени, јер су сви очекивали балет. Ја знам да има много противника данас који се залажу за савремену игру, и да класичан балет више није то што је потребно публици, међутим, то је варка, јер публика жели класичну мелодију на сцени. Савремена игра може да се погледа, не кажем да је то нешто што је превазиђено. Напротив, то се истражуује све више и више, али ипак није то оно што је ударно за једну балетску трупу као што је и балет СНП -а - указује Владимир Логунов.
- То сте у праву, али ја, на сву срећу, нисам оптерећен тиме. Једноставно, ослањам се на оно што је Стеван Христић написао, на његову идеју како би балет требало да изгледа, јер је он у свом нотном тексту свугде написао, за сваку нумеру, шта се дешава, тако да можете врло јасно да пратите шта је он замислио. Наравно, неке ствари треба прочистити, неке су непотребне данас, али, у принципу, враћамо се, и то је моја идеја и диригента Александра Којића, који је “главни кривац” за постављање “Охридске легенде” на репертоар, да следимо класичан вид и приступ, односно да то буде балет. Има ту елемената фолклора, али треба их мало модификовати, поставити тако да то буде игриво и да буде балетским играчима блиско. Значи, лексика треба да буде балетска, примењена на народну игру у првом и четвртом чину. Јер, други чин је потпуно класичан, што каже господин Којић, то је наше “Лабудово језеро” - наводи Владимир Логунов.
Фабуле “Охридске легенде” се и аутори ове поставке придржавају, уз мале корекције, али, углавном, оно што је Христић замислио, Логунов покушава, заједно са маестром Којићем, да пренесе на сцену.
- Нисам никад постављао “Охридску легенду”, али сам играо у њој. Још ме затекла та чувена прва представа из 1947, која је 1964. још је била на репертоару, малтене се једном недељно играла, тако да сам се наиграо у тој првој. Затим, играо сам у чувеној Парлићевој “Охридској легенди”, из 1966. ако се не варам, која је била револуција. Он је покушао да модернизује овај балет, и ту је негде била и моја идеја. Можда у том тренутку наше друштво, у смислу министарства културе, и уопште људи који се баве културом, нису очекивали тако нешто, тако да се створило пуно проблема у вези његове реализације. На крају је извођење и забрањено, јер је постојао спор са Удружењем композитора који су били заступници Христићеве породице. Затим су у Београду Пиа и Пино Млакар поставили “Охридску легенду”, у којој сам исто играо, и после тога ју је још једном Парлић радио - подсећа Логунов, помињући да је у Новом Саду “Охридску легенду” први пут поставила Марина Олењина, затим Млакареви, па Вера Костић, и додајући да се нада да ће и ова нова поставка бити успешна и радо гледана.
Н. Пејчић
