- А мени је доста женске сексуалности - јада се сад она мени, коментаришући доминантну тематску струју шоукејса у Љубљани: жене као објекти у Јанежичовом миту о Дон Жуану, који је настао на основу текста Симоне Семенич "Ше ни наслова"; такорећи жене на тањиру у "Љубавницама" Елфриде Јелинек, у режији Нине Рамшак Марковић; сексуалност код жена са инвалидитетом, у лекчуре перформансу "Могућност" у режији Тјаше Чрнигој.
И Себастиан Нублинг, редитељ из Берлина, потврђује да је репрезентација жене у позоришту велика тема у Немачкој. Када се то представи као својеврсна борба полова, која се очигледно и у Словенији, као и код нас, посматра још увек кроз велики број случајева насиља, силовања, па и убистава жена од стране мушкараца, јасно је да је, ипак, то тај рат из питања са почетка текста.
Можда баш зато представа "Соло" Нине Рајић Крањац изазива праву малу револуцију где год се игра. Након низа гостовања од којих је једно било на Битефу, а друго на Дезиреу прошле године и код нас, представа на шоукејсу Словенског младинског гледалишча у Љубљани, изведена у алтернативном простору "Нова пошта", где је и настала, најављена је као повратак кући после годину дана. Изведба је, као и свака, била специјална, јер је напољу пљуштала киша, па се део представе под отвореним небом преселио у затворени простор, доводећи до још већег броја импровизација и неочекиваних сцена у интеракцији извођача и публике, како и јесте замишљена.
Нина Рајић Крањац у структурисаном делу драматуршког наратива који није подложан већим изменама током извођења, свој "Соло", а заједно са још неколицином глумаца (сада су са њом играли Наташа Кесер, Бењамин Крнетић и Марко Мандић), представља као тестаментаран перформанс. Полазећи од детињства у којем је своју природу кроз две сцене приказала као импулсивно борбену (карате судар "грлом у јагоде" са првом симпатијом) и емотивно осетљиву (оштрење прста уместо оловке у циљу приближавања групи другарица), Нина наставља да ређа биографске податке који су је брзо довели до веома цењеног места у словеначкој култури, да би одмах затим, кроз опис свог халуциногеног трипа током гостовања Петера Штајна на Борштниковом сречању, на веома духовит начин дистанцирала себе и од имиyа успешне редитељке и од престижа какав представља словеначка арт сцена. Публика ће до краја првог дела "Сола" упознати и Нинин емотивни живот, кроз љубавни бродолом, као и њен приватни свет, пун шлага, сапунице и караоке журки у кади.
Политички, Нина ће ј... све по списку Титовим пионирима који су се заклели да ће изградити бољи свет, бар у верзији Симоне Семенич, а и многи други ће бити увучени у овај њен перформатив, колеге и уметници, јавне личности, публика, све у маниру бруталне искрености, политичке некоректности, крајње интимности и свега онога што "Соло" чини ванредно живим, вибрантним уметничким делом, које вртоглаво, а често и вратоломно представља Нинину поетизовану биографију.
Чинећи публику ствараоцима, не само пуким посматрачима, "Соло" указује и на заједништво као важан део свачије личне историје, а позориште као место сусрета и контакта, не само у виду излизаних фразеологија. "Соло" је једна велика и луда журка на коју је свако позван у друштво. Можда би се тако метафорички у једној реченици могла обрадити комплексност тема које покреће овај перформанс.
Браво, Ања
Глумачки ансамбл Словенског младинског гледалишча је нешто што се ретко виђа у позориштима, а што вреди посебног коментара. Сигурност у томе како раде и шта раде, опуштеност, уживање, изазива право задовољство гледајући их у игри на сцени.
Примож Безјак, Борис Кос, Матеј Рецер, Матија Вастл, и многи други, у Србији су постали познати по улогама у представама "Проклет био издајица своје домовине", "Наше насиље и ваше насиље" Оливера Фрљића, а посебно су били запажени и на протеклом шоукејсу најновијих представа у Љубљани.
Подједнако запажен је био и женски део ансамбла, Наташа Кесер, Даша Добершек, гостујућа уметница Драга Поточњак... Ипак, највише се истакла принова Ања Новак, управо награђена Грумовом наградом за беседу на Тедну словенске драме. Ања Новак је и песникиња, а и за остварене улоге у "Ше ни наслова" Симоне Семенич, у режији Томија Јанежича, "Љубавницама" Елфриде Јелинек, у режији Нине Рамшак Марковић, само честитке. Браво, Ања!
Оно што се мени посебно допало јесте право на грешку које је себи дала Нина и поделила га са својим коауторима, па и нама у публици, исказано кроз отворену и импровизаторску дозу драматургије дела, у једном тренутку посвећену Рамбу Амадеусу и његовом недавном (не)делу. У време када смо затрпани сликама савршенства, престижа, рекламама и обећањима - олимпијским идеалима како ја то зовем - као да би сви све своје дали само да буду бржи, бољи, лепши, јачи. А "Соло" свом силином своје циркуларне економије, да се изразим еколошки, даје замах оном данас запостављеном парчету које је такође људски - бити мали, никакав, пасти. "Соло" сакупља сав тај бол и претвара га у истину, ако о уметничком делу размишљамо на мистичан, алхемијски начин.
Само упризорење свега наведеног је пођеднако хаотично, а заправо подлеже врло јасним законитостима позоришта, установљеним још од деловања Гротовског, Артоа, све до Питера Брука - глумац, простор и публика - то је све. Дим, светло, музика, бројни треш материјали у виду костима и реквизита, додатно су осавременили и надоградили поставке сиромашног позоришта, а врло спонтано деловање извођача чинило је да концентрација буде заиста на ономе што се може посматрати и као дечја игра.
Ако је први део представе "Соло" попут вихора, други део представе је веома концептуалан. Иако потпуно другачији, као својеврстан "нелогичан наставак", и он има мноштво рупа, места остављених за вентилирање онога што је спонтано долазило из интеракције учесника. Нина и екипа глумаца у њему постају ликови небулозне и урнебесне оставинске расправе у којој је умро Теча, а свако може да исприча шта му је Теча већ оставио у наслеђе, а шта би да добије кад се прочита његова последња воља. У том делу представе, иако тече четврти сат, постаје посебно лепо ишчекивање испуњења обећања о тестаментарности само дела његове ауторке, и сцена краја у којој се након читања опоруке, Нина Рајић Крањац опрашта и "нестаје", уз интонирање једне у низу бројних музичких нумера које увек као да пречицом створе потребну атмосферу и уведу одговарајућу емоцију.
Ма, просто ми је немогуће анализирати, описати и препричати све шта се у "Солу" догађа, али вредносно, доживљајно, та представа је нешто најдивљије, најдирљивије и најдивније што сам у скорије време видео. На неки начин и нешто у чему сам и сам играо, унутра и споља, суочавајући се и докучујући нека од својих најдубљих осећања - бес, тугу, радост - о чему и сада, док пишем текст размишљам и поново их проживљавам.
Игор Бурић
