Сачуване вести Претрага Navigacija
Подешавања сајта
Одабери писмо
Одабери град
  • Нови Сад
  • Бачка Паланка
  • Бачка Топола
  • Бечеј
  • Београд
  • Инђија
  • Крагујевац
  • Лесковац
  • Ниш
  • Панчево
  • Рума
  • Сомбор
  • Стара Пазова
  • Суботица
  • Вршац
  • Зрењанин

"Шта ће бити са свима нама" нова представа у Зрењанину

06.05.2023. 10:33 16:16
Пише:
Фото: Урош Степанов/Промо

Шоу-програм, боље рећи. А не представа.

„Шта ће бити са свима нама” је шоу програм у најбољем смислу те речи. Духовита, забавна, аутентична, ненападна, нипошто плитка, тупа, глупа и слично што нам се често сервира као комедија.

Иако наслов може да упути и на неку амбицију да се објасни како идемо у пропаст, а са упитником би звучао више фаталистички, постављен овако, као проста, изјавна реченица, добија амбивалентно значење. Не баш да је свеједно, а не баш као да треба превише да бринемо.

До текста насловљеног „Шта ће бити са свима нама” дошло се очигледно кроз заједничку тему, драматичарску радионицу са глумцима Народног позоришта „Тоша Јовановић” у Зрењанину, коју су водили Федор Шили и редитељ Борис Лијешевић у виду онога што се данас у позоришту зове ауторски пројекат. Под притисцима економске, здравствене, ратне кризе, под навалом тих вести, буквално делује да нам није преостало ништа друго него да се питамо како ће се све то завршити. Будући да, гледајући рекламе, има ко и да брине, за резултат радионице у форми текста као кровна организација - место и време за „коначни расплет” - изабрана је „Ја банка” и њен јубилеј, који је окупио како запослене, тако и menayment из Немачке.  

До аутентичности и животности сваког од представљених ликова, односа, ситуација, такође се стигло кроз очигледан биографски приступ проблемима који муче јунаке представе. Кроз њихове склоности, навике, али и општи менталитетски склоп, оличен у односу према свакој врсти страности. Па је тако једна од првих коју упознајемо острашћена еколошкиња, без разумевања у околини (Сања Радишић), друга двојица су кумови (Дејан Карлечик и Стефан Јуанин), а знамо како се то у Србији заврши, трећа је глумица запослена као ПР (Сара Симовић), четврти је пред пензијом, али му се баш и не иде „тамо” (Драган Ђорђевић), директор (Мирко Пантелић) је хедониста, оф корс, са корпоративном бајалицом „Ја сам Ти си Ми сте Ви су Они смо Ми...”; па је ту и возач који је археолог (Звонко Гојковић), а на крају им се придружује и menayerka из Дојчланд, ајне штарке фрау (Наташа Илин). Као што се да видети, нико непознат, сви све знамо, а опет, с толико духа су представљени, да из сцене у сцену лавина перипетија, обрта, мини заплета и расплета не престаје да одушевљава овог критичара који је представу „Шта ће бити са свима нама” гледао у оквиру „Критичарског каравана”, пројекта Удружења позоришних критичара и театролога, под покровитељством Министарства културе. 

Градација самог контекста, која испрва делује заиста тривијално, празна сцена са плавим итисоном и један златно обојени метални портал за сликање запослених на церемонији јубилеја, који запослени почињу да ките балонима (сценографија Андреја Рондовић), пар ликова (кумови) који расправљају о позајмици, кредитима, деци, затим и глумица „пи-аруша” која би радије да снима серију у Београду, полако нарастају до експлозије, правог малог ватромета када прослава почне, јер тада почну и да се откривају прљаве, мале тајне, а не само велике беле лажи, како се то још зове. Другим речима, када журка крене по злу, па се добро боље види. Поготово уз брижљиви дизајн светла (Александар Брустул).

У домишљатој игри глумачког ансамбла осети се она фина разлика да играју нешто што их се лично тиче. Оно што, пак, посебно краси изведбу представе јесте њен ритам који се тек ту и тамо мало поремети непотребним детаљисањем и подвлачењем већ имплицитно реченог, као што то зна бити у сценама еколошке, па и међуљудске дидактике (о социјалној отуђености).

На све што што је иначе одлично, као избор музике у представи - један поп сонг Ане Ђурић Констракте са сад већ препознатљивим амалгамом исто тако наизглед баналног и тривијалног, а заправо дубоког - леже као будали шамар. Очигледно је да има нешто у том контрастирању, контрапункту између смртно озбиљних изјава и ситуација, кад се оне прикажу лако и полетно, као да у ствари немају везе с везом. Као да се само добро зезамо. Као да тај поступак продуби језу, егзистенцијалне страхове у нама, иако смо у том тренутку у стању да им се смејемо у фацу. Или плешемо, ако смо на Констрактином концерту.

Игор Бурић

Пише:
Пошаљите коментар