„Рефлекс“ је име позоришног фестивала који се одржава четврту годину, не за редом, не по сваку цену, доводећи само најбоље од најбољег од 2009. до данас, у локалном Позоришту “Арон Тамаш“. Фестивала који је управо у току. Таман да оживи некада још живљу сцену румунског, мађарског, луткарског позоришта, које само неупућене изненађују својим присуством и опстанком у Светом Ђорђу. Везе са Клужом, Темишваром, Будимпештом, поново функционишу захваљујући агилности и, да, Европској унији, унутар које се посебно води рачуна о култури и регионалним односима. „Рефлекс“ чак негује меценство. На списку посебних заслуга и припадајућих захвалности, човек се поново изненади кад види да фестивал има сталне финансијске донаторе, да избегнемо реч спонзоре, која више припада корпоративном дискурсу.
Свети Ђорђе је управни центар округа Ковасна, а податак који није опште познат, долази са локалног билборда, прексиноћне журке и ди-yеја који га је очигледно свестан. Потпуно је ван уметничке приче позоришног фестивала „Рефлекс“ – Горан Бреговић свира овде у јуну. На стадиону. Култура увек превазилази границе, чак и кад је традиционално-комерцијалног карактера. А о томе је баш било говора. Пре журке. Поводом врло, врло озбиљне и квалитетне представе из Пољске – „Songs of Lir “ (Лирове песме).
Популаризација музике почетком 20. века, довела је до овога сада у Пољској. Довешће и вас до тога да нећете више имати традиционалну музику, поручио је Гжегож Брал, редитељ представе инспирисане Шекспировим комадом „Краљ Лир“.
Брал је представу режирао у чувеном „Козјем театру“ из Вроцлава (Пољска), театру који негује наслеђе Гротовског и радионичарски, отворен приступ свакој представи. Дела настају у сарадњи ангажованих уметника, најчешће по делима великих драмских аутора, изведених на музички структуриран начин. У представи „Songs of Lir “ то значи да извођачи свирају, певају и глуме, уз присуство редитеља који пре сваке песме - укупно их је 12, као дванаест апостола, на пример – објашњава о чему је реч. Углавном, о краљу Лиру, његовим кћеркама, и пропастима сваког царства утемељеног на материјалном површном добру.
Својим сарадницима, композиторима, дао сам списак емоција присутних у Шекпсировој драми „Краљ Лир“. Рекао сам им – компонујте!, прича редитељ, извођач, будиста, Гжегож Брал.
Како каже, имао је само скицу, а резултат је изненађујуће испунио сва очекивања која нису имали.
Знате, позориште је као лутрија, никад не знате добитну комбинацију. Сад нас зову широм света, а у Француској су „одлепили“ за нама, закључује Брал.
Идеју за представу Брал је добио на изложби Кандинског, у Лондону. Тамо је видео да уметнику не треба обојен цртеж. Само скица. Све остало је импровизација и структура која су успоставља са саучесницима у уживању уметности. Лепа прича...
Да лепе приче нису увек у пратњи лепих и значајних уметничких дела, потврђује један друга представа виђена на фестивалу „Рефлекс“ у Румунији, представа „Росмерсхолм“ Херника Ибзена, у режији Андреја Золдака, из Мађарског театра у Клужу. Захтевну, а перфектну инсценацију обележила је дискусија о скандалу који се десио још на премијери – редитељ је иза сцене, у току представе, „одгурнуо“, насилно насрнуо на једну од глумица. Позивом на фестивал у Светом Ђорђу, бура се не стишава. Позориште још једном показује како иза и на сцени, може да буде учинковито, провоцирајући друштвене механизме да реагују, данас на првенствено политички начин, који почиње да обухвата све, док га се људи не ослободе.
Игор Бурић
