У насловној улози Флорије Тоске, славне певачице, биће Марија Јелић, а улогу сликара Марија Каварадосија певаће Стеван Каранац. Барон Скарпија, шеф полиције, биће Иван Шарић, а у осталим улогама су Страхиња Ђокић, Горан Крнета, Игор Ксионжик, Владимир Зорјан, и други. Учествују оркестар и хор и дечји хор СНП-а, под диригентским вођством Стефана Вињатија, госта из Италије.
На фону историјских догађаја из доба Наполеона, с изразито политичким карактером, одвија се једна снажна драма љубави, пуна страсти и љубоморе, а која се трагично завршава. То је био сиже популарне драме “Тоска”, коју је написао познати француски драмски писац Виктор Сарду крајем деветнаестог века, а чија су дела у то време извођена по целој Европи. Пучини је видео ту драму у извођењу велике француске глумице Саре Бернар, приликом њеног гостовања у Милану...”, подсећа Младен Сабљић, и ову оперу карактерише као музичку драму.
- У либрету су присутни и политички мотиви, тј. борба републиканаца – носилаца идеје француске револуције, чији су представници Каварадоси и Анђелоти с једне стране, и мрачне силе реакције на чијој је страни барон Скарпија, шеф полиције. На том фону одвија се и изванредни драмски сиже, где се смењују сцене најразличитијих карактера, пуне невероватних контраста и обрта. Заједно с опером “Боеми”, то је најуспелије дело у погледу целовитости Пучинијеве музичке драматургије. Све су то одлике опере “Тоска” које су увек привлачиле публику свих поднебља - речи су Младена Сабљића.
Опера “Боеми”, још једно Пучинијево ремек-дело, на репертоару је у петак, 10. фебруара у 19 часова на сцени “Јован Ђорђевић” СНП-а. Ову представу је поставио италијански ауторски тим, предвођен редитељком Катарином Панти Либеровичи. Боемски живот младих уметника, Родолфа, Марчела, Шонара, Колина, и љубав која се рађа између Родолфа и Мими, проткани су познатим Пучинијевим мелодијама и бојама, којима успева да изрази најдубља и најснажнија осећања.
„ У складу с више импресионистичким него романтичарским бојама и атмосфером, нарочито наглашеним у трећем чину, у плавичасто-сивкастој јутарњој сумаглици париског предграђа, као и префињеним визуелним идентитетом представе у целини, и разуме се, с одговарајућим музичким језиком ове, можда најлепше Пучинијеве опере, софистицирани реалистичко-романтичарски редитељски рукопис Катарине Панти-Либеровичи, уноси у инсценацију ону неопходну изгубљену ведрину помешану с носталгичношћу и сентиментом, чиме постиже лепе реакције код публике”, писала је о овој представи наша музичка критичарка Марије Адамов.
Н. П-ј.
