У Позоришту младих ускоро премијера представе „Деца паклене поморанџе”

Ближи се премијера представе „Деца Паклене поморанџе”, заказане за 27. фебруар у Позоришту младих, првог у низу занимљивих нових пројеката, најављених у другом делу текуће јубиларне сезоне овог театра, који је недавно прославио 90 година постојана.
Промо/Групни портрет глумачког ансамбла представе „Деца Паклене поморанџе”
Фото: Промо/Групни портрет глумачког ансамбла представе „Деца Паклене поморанџе”

Представу режира Кокан Младеновић, који је окупио младу екипу глумаца за ову представу, рађену по роману Ентонија Барџиса, и у драматизацији Нине Плавањац.

- Ентони Барџис свој роман „Паклена поморанџа“ пише након трауматичног искуства, напада младих делинквената на његову трудну жену, у страху од будућности која долази и суровости коју ће донети. Ипак, тинејџерске банде у овој књизи јесу зверски примери патологије, изузеци од правила, једна трула јабука у бурету. У тренутку када стварамо „Децу Паклене поморанџе“, трулеж је одавно испунила цело буре, будућност од које је Баржис стрепео је садашњост коју живимо, а патологија није претња за систем, патологија јесте систем – наводи драматуршкиња Нина Плавањац о овој представи.

Алексова банда је бројнија него икад, и како објашњава Нина Плавањац, она није производ изолованих случајева психопатије, већ је директан производ изопачености свих институција које децу подижу и окружују, од распаднуте породице, непосвећене школе, незаинтересованих социјалних установа, до окрутне полиције, неправедног судства, непостојећих установа за рехабилитацију.

- Из овог суровог света потекла су сурова деца, која заправо никад нису ни имала прилику да буду деца. Одлучили су да у своје руке узму своју будућност, која им је још на рођењу одузета. Испод њихове привидне анархије, крије се пажљиво разрађен осветнички систем оних који су од малих ногу закинути и угњетавани. То су деца која одрастају свесна да су људи који управљају светом као луткарском представом – предатори, и учиниће било шта да се на њих угледају и никада не постану плен као своји потлачени, пасивни родитељи. Научени су да је хуманост слабост због које се остаје без главе, и неће направити ту грешку да је себи допусте. А за своју бруталност награђује их сам систем у чијем је интересу штанцовање малих гладних звери које преживљавају, а не живе. Е, то је прави хорор-шоу – указује Нина Плавањац.

У представи играју: Кристина Савков, Николина Вујевић, Аница Петровић, Данило Миловановић, Алекса Илић, Дарко Радојевић, Милош Мацура, Александар Милковић, Ненад Ј. Поповић и Стефан Остојић.

Насиље, како примећује Данило Миловановић, у контексту “Деце Паклене поморанџе” постаје уметничко дело, рушилачки, деструктивни чин. Оно што то дело чини актуелним јесте то што футуристичка држава из књиге и филма више није фиктивна, већ врло стварна. Ми живимо у њој, а она баш воли да одгаја децу као што су Алекс и његова банда. То је њихова омладина, они су будућност ове државе. Они су будућност овог света“.

Најгоре је што насиље, које треба да буде санкционисано и кажњено као непожељно друштвено понашање, не буде кажњено, каже Александар Милковић, и додаје да су, напротив, жртве биле те “које су изазвале”, “нашле се на погрешном месту”.

По речима Кристине Савков, корен проблема о којем се говори у представи углавном лежи у породици. „Наша представа се бави младим људима који још увек нису формиране личности, а који из својих несигурности, траума, лоше каналисаних емоција, чине нажао другима не би ли се они, бар на тренутак, осетили боље“.

- Волела бих да овом представом проговоримо о фрустрираности и изгубљености младих генерација које своје личности на друштвеним мрежама крију иза филтера за улепшавање, о генерацијама којима није понуђено ништа конректно за шта би се ухватили, па себи допуштају одсуство било какве културе, поштовања или гриже савести. Они живе за петоминутну славу, њих “смара да се цимају” за нешто више. С друге стране, такву генерацију изнедрила је много гора генерација код које је све било врло радикално, а опет ништа са том радикалношћу нису постигли јер су разни спољашњи фактори (попут ратова, распада државе) направили од њих незадовољне и неиспуњене људе, који су све то пренели на своју децу, генерацију која сада бива оваква каква јесте – примећује Николина Вујевић.

Дарко Радојевић такође додаје да би „волео да “Деца Паклене поморанџе” демонтирају и представе механизме насиља који се налазе у друштву, а чији смо ми сами аутори и сведоци. Уколико се то освести, представа може да подстакне на промену и дејство, јер превише причамо“. 

Н. Пејчић

EUR/RSD 117.3357
Најновије вести