Овогодишњи 32. Град театар Будва се, иначе, одржава под мотом „Кад се појави Месец…”, мотивом преузетим управо из ове Лоркине драме.
У „Крвавим свадбама” играју и црногорски и глумци СНП -а, који су се у јулу припремали у Новом Саду, а последњих дана завршне пробе имали у Будви. Улогу Мајке игра Варја Ђукић, позната глумица богате и филмске и драмске каријере, коју је остварила и на београдској и на црногорској сцени. Лик Мајке је такође један од архетипова, са којима Лорка улази у критички дијалог, а Варја Ђукић додаје да је по томе заиста јединствена ова драма, и да је јако занимљиво до које је мере он тај архетип усложио, како га је кроз целу драму водио, од самог почетка, од породичне трагедије. Успут је, напомиње наша саговорница, успео да створи прилике за преиспитивање, тумачење архетипова, могућности које се отварају и које увек конотирају.
Лорка је све то урадио користећи се поетским средствима, успевајући да уз мало речи направи турбуленцију. То се огледа и у сцени када Мајка неће да убије Вереницу...
– Када Мајка каже да неће да убије и да не разуме себе, то значи да она не разуме себе, и тај свој неубилачки порив, тај порив, пре свега, рађања и стварања, а не уништавања, деструкције. Оно што је, можда, већи проблем у том карактеру јесте управо онај који ипак позива на егзекуцију, који позива у оквиру једног друштвеног контекста, као по обавези, да би се сачувала част и да би се одржало то стање. Што се тиче Лоркине поетике, она је апсолутно факат, чињеница, историја уметности света. Та његова поезија и тражење снаге драме, драмског језика кроз поетски језик је, у суштини, његова јединственост као драмског аутора, песника. Има у историји толико снаге у песништву, тако да се не можемо ни питати како је успео, зато што је Лорка и врхунски песник и драмски писац.
Како видите себе у овој представи, у концепту редитеља Игора Вука Торбице?
– Мени је јако занимљив овај начин рада, зато што ми даје могућност да тумачим и да будем актер у сваком смислу, и лично, и као лик, као мајка, жена у овој драми, и врло ми је занимљиво да могу, у оквиру тог редитељевог концепта, да осетим прилику, развијам улогу, у оквиру датог драмског предлошка. Односно, омогућује ми да задржим сва она питања с почетка интервјуа, у смислу како се тај архетип тумачи у свим његовим аспектима, жене, мајке, оне која држи кућу која је опустошена једним ужасом друштвеног, готово племенског намета одговорности за власништво, за поседовање, припадање крви, нацији, породици. То је тај императив који жену уништава, јер уништава њено аутентично биће.
Нама на овим просторима то је посебно блиско, чак и крвна освета. Када размишљате о томе, налазите ли пут како изаћи из тог зачараног круга?
– Па, добро, то су можда циклуси света и цивилизације, којих се сви плашимо, јер они говоре о питањима до када нешто може да се суноврати и до када се дешава тај процес, и када почиње, и када се зачиње неки процес, који на нови начин формулише. Ово су ужасно комплексна времена, и у смислу тумачења кроз појмове с којима располажемо, који су ограничени. Јер, јако мали број људи се озбиљно бави таквим анализама, тако да, када ми почињемо да тумачимо такве ситуације, постављамо себи велика питања, тражимо разрешења таквих проблема, а онда опет баратамо једним малим, личним фундусом и знања и проблема. Мени се чини да постоји једино могућност да се о томе заиста увек размишља и да се нуде дијагнозе онога што се дешава, а да на једном квантитету људи који, наравно, из тога могу да покупе довољно снаге и иницијативе, нешто може да се промени у перспективи.
Иначе, ово је ера заиста потпуног сегментирања, истовремено у глобалном смислу. У суштини, долази до тога да се можемо свести на појединце, који се увек осећају дезинтегрисано у разним заједницама, често и у породичним заједицама, о чему и ова представа говори. У ствари, она опет тако фантастично фокусира једну жену, која је, на неки начин, мета целог тог друшвеног суровог контекста, који има своје законе и обавезе, и који не допушта било какву врсту ексцеса.
Н. Пејчић
У Подгорици држите књижару “Карвер”. Има ли на њеним полицама и Локриних „Крвавих свадби”?
– (Смех) Мислим да нема. Да вам кажем, то су питања везана за издавачке политике, за епоху која је прошла, за поновну штампу неких издања, која су некада рађена. Зависи колико је то важно и занимљиво, колико се смешта у неки корпус било лектире, било обавезне литературе. Али, ту је занимљива улога позоришта, заиста, да увек отвори, у сваком смислу, оно што у литератури може да буде недоступно, било као основа у преводу на наше језике, било као интерпретација.
Шта Подгоричани највише читају?
– То вам је све једнако, у сваком од друштава имате јако велики број људи који, у ствари, има аутеничну потребу за идејом о сопственом интегритету, сопственом радозналошћу коју негује, тако да се ту читалачка публика не разликује. Само зависи од тога да ли она има могућност да јој нешто буде доступно, и да ли уопште има информацију о томе шта је све доступно. Јер, у принципу, у Црној Гори наравно можемо да понудимо највише издања, и оно што има у књижари то су и издања српских издавача, и хрватских, има и сјајних малих издања црногорских издавача, али оно што недостаје, и што читалачка публика тражи, то су добри преводи литературе, и стручне и белетристике.
