Вељко Мићуновић, редитељ: Демократија – чиста идеја, разарајући систем

У Новосадском позоришту/ Ујвидеки синхаз вечерас ће премијерно бити изведена представа „Демократија“ Јосифа Бродског, у режији Вељка Мићуновића који је текст и адаптирао са драматургом Слободаном Обрадовићем.
е
Фото: Youtube Printscreen

Реч је о копродукцији са Београдским драмским позориштем, а још један куриозитет представе је то што у њој главну улогу игра Озрен Грабарић, гост из Хрватске.

Како је Мићуновић још у најави предочио, дневно-политичко није суштина представе „Демократија“ којом су се трудили да из оригиналног текста извуку и савремене тезе, односно испровоцирају мишљења, емоције и реакције публике. Кроз низ сцена, тематизоване су различите верзије демократије, од утопијских, преко ауторитарних, до оних у којима данас живимо, европских. У представи је, заправо, приказано како се у једној земљи имплементира и развија демократски принцип друштвеног уређења и до чега све то доводи.

 На прошлом Стеријином позорју освојили сте специјалну награду за режију представе „Радничка хроника“ Петра Михајловића, Народног позоришта Суботица. Колико вам је то значило, као и сам рад на тој представи, од које је евидентан својеврстан заокрет у Вашој каријери?

– Кад осетите пут којим сте кренули, а он буде препознат, то стварно значи. Без обзира што је са префиксом „специјална“, Стеријина награда за режију је мени веома важна. И та представа је нешто што је мени интимно веома значајно, јер сам се бавио темом која ме истински провоцира, тиче ме се. У последњих неколико година сусрео сам се са Војводином, проводио ту и по неколико месеци, излазио из београдског комфора и улазио у мања места, приче са разним људима, разрушене фабрике, разрована радна места... У том сегменту сам се сусрео са другим слојем који ми је испричао занимљиву и драматичну причу. Дивно је што сам имао начин да кроз комад Петра Михајловића и прозборим о томе.

 И представа „Демократија“ има везе са актуелним социјалним темама, а избор није савремени драмски комад, напротив!

– Иако то можда мало претенциозно звучи, имао сам потребу да направим трилогију која је ишла од „Кичме“ у Суботици, са мађарским ансамблом, преко „Радничка хронике“ у Драми на српском Народног позоришта Суботица, до „Демократије“. Правио сам друштвену вертикалу, ако би је гледали обрнутим током. „Кичма“ је прича о бирократама, о људима који раде у великим корпорацијама, прича о социјалним случајевима, људима који су остали без посла у „Радничкој хроници“ и на крају прича о тој једној врхушки која представља врхунац одговорности за једну државу и један систем. „Демократија“ не делује као значајно позоришни комад, нити је он то писао са тим претензијама. У структури, Бродски нема записане ликове, ко шта изговара, само гомилу текста с којом си приморан да се бавиш. Мислим да је Бродски генијално антиципирао капиталистички бич који ће кренути да шиба већ у годинама након што је написао „Демократију“, крајем осамдесетих прошлог века. Данас као да смо били дужни да направимо адаптацију, јер се тај бич толико разгоропадио да мислим да је та друштвена метастаза већ толико напредовала да се то претворило у аждају са пет глава. У том смислу ми је важно да сежемо довољно дубоко, да се бавимо различитим темама, у обавези према савременом друштву их чак унапредимо у нешто чиме се Бродски и није бавио. Кроз 14-15 сцена на 14-15 тема покушавамо да проникнемо у то шта је демократија за нас данас, да ли је могуће имплементирати је у једно друштво на начин на који она позива. Демократија је као идеја у својој суштини чиста, али последице које прави су разарајуће у односу на систем који је на њој изграђен.

 Захваљујући необичној, делимично документаристичкој структури драме Петра Михајловића, а сада и есејистичком приступу Јосифа Бродског, веома тесно сарађујете са драматургом Слободаном Обрадовићем. Откуд тај код нас веома редак пример, а рекло би се и драгоцен, блиског односа редитеља и драматурга?

– Драматург је у позоришту јако важан сарадник. За мене као редитеља, пре прве пробе, драматург је најважнији. Наравно, и после, током проба. Поготово када нешто постављате тако да адаптирате за сцену. Да се бавите темама, копате по комаду, учитавате нешто... Мислим да је у том сегменту драматург нужан. А пошто правим такво позориште, у којем се учитавају ствари, као нешто много драгоценије, што унапређује оно што је писац савио у комад, онда се логично намеће тај одговор да је драматург нужан. Моја сарадња са Слобом Обрадовићем сеже пет-шест представа уназад и већ смо направили тимску причу у којој можемо да предупредимо многе проблеме у одређеним сегментима процеса и да то неко биће на којем естетски инсистирам лакше спроводимо у дело.

        Игор Бурић

EUR/RSD 117.5784
Најновије вести