У представи из Бугарске чувени Чеховљев вишњик је позориште, инверзијом игре у публици, а публике на сцени, директно приказано као имање ликова из истоимене драме. Детињасто наивно приказују се и остали битни моменти, разбацују по сцени, добацују и гађају свим и свачим из богатог арсенала комике апсурда. Глумци – мртви озбиљни. Шире радост док се „сударају по сцени“, како неко рече синоћ.
Нема сумње да се представом покушава из природе човека као хомо луденса, бића игре, још једном осветлити тајна Чеховљеве дуговечне актуелности. Али, истина јесте тајна, копрена, неоткривеност (алетхеиа), мислили су грчки филозофи. Без ње, као и без љубави, није могуће успоставити свет реалности. Зато на крају остају завесе, сенке...
Плакати. Можда. Бити слободан и срећан. Сасвим извесно - не. Добро се забављати?
А онда Србија на столу, Србин испод стола, као исход нове верзије „Балканског шпијуна“ Душана Ковачевића, у режији Татјане Мандић Ригонат, Народног позоришта Београд. Трагедија је што није реч о кафани, него кући Илије Чворовића (Љубомир Бандовић), човека који губи ум, породицу, па и живот.
Притисак политике, у виђењу редитељке, актуелан и стварно, није више само на радију, новинама, него је у представу уведен и као паралелна реалност, кроз поступак увођења презентерке вести, певачице (Вања Милачић), која се не појављује само на телевизији, него и уживо, на сцени, сва блистава и сјајна, као и вести које саопштава, док Даница (Нела Михаиловић) грца на пијаци, опслужујући домаћинство празног фрижидера.
И овако накалемљена на „природно стање“ ствари у Ковачевићевој драми из времена социјализма, са изменама и допунама које је актуелизују, истовремено показујући непромењиво, са истом дозом црнохуморног духа, редитељске интервенције су доследне, ефектне, врло критичке, поготово кад (ново)медијска слика почне да утиче и на Илију, још смешнијег са мобилним него фотоапаратом у руци, или са АВ натписом на каналу преко којег укључује камеру за надзор у соби Подстанара.
Невоље почињу говото одмах на почетку, када главни, иначе одличан глумац, „заборави“ да не би смео у првих неколико сцена да истроши сав трагикомички потенцијал свог лика, па када радња и његово лудило треба да кулминира, почне да се понавља. А још више невоља следи кад му се на сцени придружи сестра, а не брат Ђура (Душанка Стојановић Глид), без јасног оправдања или неког новог нивоа значења, сем пуког изненађења, перипетије ради, у односу на Ковачевићев оригинал. Ова глумица представља Ђуру као врхунац онога што се у позоришту зове шмира, тако јако реметећи иначе сасвим солидно урађен реалистички образац игре. То што до краја има доста да се чека, стара је замерка Ковачевићевим текстовима, писаним за глумце, коју Татјана Мандић Ригонат и као драматургиња представе, није уважила.
И на крају, Ибзен, Стриднберг, Бергман... Догма. Низ распршивача магле која је скривала, споља гледано, чисти, уређени свет западног човека. У последњим генерацијама, које су кулминирале поетиком Догме и драматургијом крви и сперме, атуори су деловали све мање психолошки, све више брутално...
„Фестен“ као прослава рођендана имућног Хелгеа (Диме Илијев), биће прилика да поново окупљена породица рашчисти са демонима, због којих патер фамилиас броји једног члана мање – кћерку самоубицу. Синови Кристијан (Александар Степануелски) и Михаел (Дејан Лилић) су стожери драмске радње, али као код какве Агате Кристи, о свему се понешто питају и батлер, и собарица, кувар такође.
Редитељка Зоја Бузалковска стилски децентно представу чини актуелном, првенствено изузетно успелим третманом простора (сценографија редитељке и Тодора Дајевског), који било доминирајућом кадом, полупровидном завесом, или испражњеним простором, отвара поље значења. Контекстуално, представа ипак делује удаљено. Педофилија и расизам унутар буржујске породице, стуба приватног власништа, капитализма ако хоћете, па и државе, теме су које сигурно постоје и овде, имају своје место као универзалне, али сигурно нису ни близу топ-листе одраза наше муке и невоље.
Други основни проблем иначе добре представе (отуд и већи захтеви), је неуједначеност игре глумачког ансамбла у којем је видљив раскорак између строго контролисаног унутрашњег стања, геста, мизансцена (улоге оца, мајке, Кристијана...), што појачава саспенс (напетост) и, с друге стране, непотребно распуштен, ескпресионистички, ситнореалистички потцртан однос према ликовима, односима и ситуацији, „најбоље“ репрезентован глумом Дејана Лилића као Михаела.
Игор Бурић
