Савремени англосаксонски идиом за процес, рад, често и уметничко дело, у настајању, трупа Креативни погон искористила је као игру речи са иронијским отклоном спрам савремене праксе да се све и свашта проглашава “радом у настајању”, али и са дубљим значењем, примеренијем мање утилитарном, бившем соцреалистичком друштву какво је (не само) наше, овде.
Њему би више одговарао превод “Рад на прогресу” или “Рад у Прогресу”.
Пошто је реч о релативно непознатој групи уметника, бар на званичној позоришној сцени, треба рећи да је Креативни погон дефинисао свој рад кроз такође релативно непознат жанр новог или савременог циркуса, изразито развијеног у земљама западне и северне Европе (Француска, Финска).
У представи “Ворк ин Прогрес”, акробатици, жовијалној употреби реквизита, плесу наглавце са шалова од свиле, публика може да сведочи драматуршки ретко ефектној и добро употребљеној вештини ових извођача (Небојша Шупић, Алина Мирић, Драган Јајић Владисављев, Александра Колчанова, Мира Беба Добрковић), којима је најчешћи и главни проблем у позоришту то што је управо њихова вештина сама себи сврха.
Одушевљење чак ни њоме, дакако, не изостаје, али остаје на површини, задивљености физичким атрибутима игре и приказаног, на нивоу (циркуске) спектакуларности.
Не само због рада са редтељком Маргаретом Табороши (очигледно да је овде ипак реч о искуснијој екипи), представа “Ворк ин Прогрес” плени својом причом, драмским ангажманом који је увек друштвено релевантан и захтева активност - одобравање или негодовање - и у публици.
“Ворк ин Прогрес” сасвим природно успоставља контакт, континуитет од комедије дел арте, преко бастер-китоновске/ чарли-чаплиновске гротеске и бурлеске, до савремене сатире, без обзира или чак захваљујући њима, на циркуске референце.
Чим се помене Чарли Чаплин, требало би знати да он није само смешан лик.
Он је тужан, због економске депресије, социјалне и емоционалне неправде у људском друштву још од времена индустријализације и пропаганде “незаустављивог напретка” (прогреса).
Прогрес или Напредак, су као име поносно носиле и многе данас угашене фабрике, што у широј слици има у виду губитак права на рад, људског достојанства.
Појава доминантног шефа који не мотивише, него дели отказе, још боље шефице, згодне, блиставе у свом нападно жуто-црном пословном оделу, у представи појачава контраст, дефинише сукоб са радницима, запосленима, експлоатисанима, карикатурално приказаним у комбинезонима, занесеним неким другим светом, па и алкохолом.
Из сцене у сцену, невербално исказану динамику додатно граде акорбатске, жонглерске и друге “циркуске” тачке које су у правој мери у функцији развијања ликова, односа и ситуација, а не, као што је већ речено, саме себи сврха. Повремене омашке, неуспели “трикови”, чак додају на живости.
Посебна прича, тачније музика, је удео “ВИС Думре банда” (Јелена Гавриловић, Ернест Жодањи, Срђан Ђурановић), оркестра који у униформи свештеника све време диктира темпо, наглашава, разглашава и ођављује дешавања на сцени, готово савршено кореспондирајући са значењима и радњом, што је у физичком театру преко неопходно.
Поготово кад се музика изводи уживо, рачунајући и на појавност музичара.
Још нешто важно, представа “Ворк ин Прогрес” није нападна, није вулгарна, није шокантна, а сензуална је и сексуална, политична... Рекло би се, савршена за потребе актуелне позоришне публике, фразеолошки говорећи, од седам до 77.
Игор Бурић
