Прави куриозитет је што ће представу на позив селектора Небојше Брадића, први видети баш Јагодинци, на “Данима комедије” 20. фебруара.
Представу је режирао Золтан Пушкаш, а за “Дневник” каже да му је дело предложио директор Драме СНП-а Милован Филиповић. У представи играју: Милан Ковачевић, Сања Ристић Крајнов, Небојша Савић, Марко Савић, Григорије Јакишић, Вукашин Ранђеловић, Тијана Максимовић Бошњак, Оливера Стаменковић, Драган Којић, Марко Савковић, Јована Плескоњић, Тијана Милованов и Никола Кнежевић.
– Кад сам прочитао текст, увидео сам да ће ту бити пуно посла – почиње причу Пушкаш. – Схватио сам да то може да буде озбиљна прича, не заборављајући да се ипак ради о комедији. Представу смо урадили као апсурдну политичку сатиру. У том Нушићевом комаду, свугде по свету су Срби, па сам покушао да мешамо прошлост и садашњост, а духовитог Јованчу прикажемо као наивног и доброг човека који из Јагодине путује из места у место, решавајући њихове проблеме. Неговали смо и то, тачније, намерно сам истакао црту његовог патриотизма, јер кад се врати догађа се велики парти код Нушића, а код мене је на крају Јагодина празна.
“Свеспрски”, “свемађарски”, „свеенглески”, све су то изрази данас превлађујућег националног заноса. Како ви објашњавате тај феномен?
– То сам хтео да кажем. Нема везе да ли су у питању Срби, Мађари или Немци, него то да је ситуација управо таква како кажете. Зато смо на крају направили и један сонг који говори о томе. Све и да је у Њујорку, Јованча би затекао хаос. И због тога смо радили представу. Због јако актуелних ствари свуда на свету. Тако ја то читам, а надам се да ће и публика прихватити.
Шта је по вама патриотизам данас?
– Ми који смо и даље ту и трудимо се да радимо, да се развијамо, ми смо патриоте. Јованча је такав. У том правцу смо се кретали у представи. Не мислим да је решење да сви побегнемо одавде, да би, на пример, Лондону било боље. Имамо ми и овде задатке и циљеве, и без национализма.
Кад кажете да је реч о апсурдној политичкој сатири, у ком правцу се креће та одредба?
– Горка и весела комедија. Од сцене до сцене. Хтели смо да покажемо како се људи понашају у одређеним околностима. Није чиста жанровски, али трудили смо се да буде чиста као огледало.
Што се тиче рада у СНП-у, ви сте се већ одомаћили у последње време. Да ли вам је то олакшало посао сада?
– Не. Било је ужасно тешко. Јако сам захвалан глумцима што су били уз мене, јер сам се у једном тренутку скроз изгубио. У неким ситуацијама ја видим слике, тако размишљам, али са текстом за који се може рећи да је архаичног језика, нисам се сналазио баш најбоље. Плус, мноштво ликова говори на свом дијалекту које ја не разумем, па су ми глумци били најбољи партнери у томе.
Такође бих похвалио сарадњу са драматугињом Николином Ђукановић, кореографкињом Истом Степанов, композиторима Ервином Ерешом и Давидом Клемом, костимографкињом Марином Сремац, сценографима Жељком Пишкорићем, Младеном Стојановићем и Мајом Вујовић, а асистенткиња ми је била Терезиа Фигура.
Шта онда да очекује публика?
– Публика можда неће добити баш оно што очеукује - изузетну, врхунску комедију, али ће добити сатиру са дубином. Али, то ћемо видети, да ли ће им се свидети или не.
Игор Бурић
