И пошло му је за руком. Овог пута покушаће поново да се суочи са наизглед нерешивом комбинацијом форме мјузикла и нетипичног комада за тај жанр - “Буђења пролећа” немачког писца Франка Ведекинда, написаног давне 1891.
Инспирисан поменутим Ведекиндовим делом, најпре је настао бродвејски рок мјузикл “Буђење пролећа” аутора Стивена Сатера и Данкана Шејка, који ће, овог пута у Пушкашевој режији, премијерно бити изведен 22. априла, у оквиру фестивала Новосадске музичке свечаности (Номус), који ове године слави четири деценије постојања. Са овим фестивалом Пушкаш је већ успоставио сарадњу пре неколико година, и то врло успешну, режирајући 2011. мјузикл “Чаробњак из Оза”, који је публика веома волела.
Идеје за нови мјузикл Пушкашу непрестано навиру, и он покушава да их учини што експлицитнијим, јер је Ведекиндов текст пун адолесцентских тегоба и мука одрастања, сексуалног сазревања тинејџера и суочавања са дотад непознатим стварима, које средина осуђује без образложења, и поговора. Данашњи човек мисли да је то за Ведекиндово време било нормално и нешто што не изненађује, и није довољно свестан да се готово исте такве ситуације догађају и сада, и што је још горе, с истим последицама.
Како сте изабрали овај Ведекиндов комад за нови мјузикл који радите?
– Кренули смо од теме. Знао сам тај комад од раније, читао га, а драматурзи Ката Ђармати и Роберт Ленард су рекли да је овај текст баш за мене. Ова тема мене јако интересује, сличну сам недавно обрађивао са аматерима у Ади, и испоставило се да је она показала како млади данас тамо живе. Глумци, са којима сам радио, писали су за потребе ове представе како они живе, како им је у школи, и како живе са родитељима. Некако ми је било жао када се испоставило да и тамо млади живе у окружењу у којем је све у породици табу, као у ситуацији када млада девојка добије менструацију, и све јој је непознато, али родитељи не желе да причају о томе. И уопште, све што се тиче секса је табу, и све је табу, и у Србији, или било где на свету... Зато су нам млади људи такви какви јесу, не само због политике, него због нас. Ми смо за то итекако криви и одговорни.
Али, овај текст има више од века. Зар се нешто у међувремену није догодило да мало промени ствари?
– Не, замислите, исто је како је Ведекинд написао, и насиље у породици и свака друга врста насиља. У тексту постоје сви проблеми које и ми данас имамо у породици, школи, у друштевном смислу... Нажалост.
Пуне су нам новине тога, можда се више прича али ипак се ништа не мења, нити се табуи руше, што је доста невероватно?
– Баш тако, и ја мислим да ми морамо да причамо о томе, јер ако публика види овакву представу, бар неко ће после ње променити мишљење. Догодило ми се нешто занимљиво пре неколико дана, да ме колега, који није одавде, зове и замоли да направим добру представу на ову тему, зато што је својевремено сазнао да је у његовој фамилији постојало насиље, јер је неко од родитеља малтретирао своју децу. Зато морам да причам о томе. Морамо и ми уметници да причамо о томе, шта се дешава у средини у којој живимо. Нажалост, то постоји, и јако ми је жао због тога, али ако желимо нешто боље, онда морамо и ми другачије да размишљамо, да указујемо шта то све није у реду, и да се бавимо таквим проблемима.
Обично се за мјузикл везују ведрије теме, можда су мелодраме негде између, а овде је све доста мрачно. Како се онда приступа таквој теми у мјузиклу?
– Јесте, јако је мрачно, али, хвала богу, што се тиче музике, има и мало веселијих песама. Мислим да, иначе, није све само црно и бело, него имамо различите боје. И јесте све мало мелодраматично. Тешко је све то направити и јако сам захвалан кореографкињи Илдико Ђенеш, која је увек јако добра. Захвалан сам и што имамо живи ансамбл у представи. Води га Давид Клем, ту су још три момка, и сада можемо да се играмо с музиком, темпом, и сценама за поједине песме, управо да све не би било мрачно и у истом темпу.
Где ћете сместити музичаре?
– Замислио сам да они буду на балкону, јер је жива музика доста гласна. Можда је моја грешка, али више не желим да гледам музичаре на сцени, јер они у представи припадају сасвим другом свету, живи су људи, и не могу да не реагују, а мени то разбија илузију. Зато ће они бити на балкону, ставићемо тамо и камеру, па ће публика видети и кадрове са бендом.
Какво вама, као редитељу, има значење чињеница да ће премијера овог мјузикла да се догоди у оквиру фестивала Номус?
– Јесте већа одговорност, мада иначе није тако. Увек када радим представу, за мене је то јако велика одговорност, и увек се трудим да треба да је урадим најбоље што знам. Тако је и сада. Смислио сам да представу играмо уз пројекције, пошто нећемо имати класичну сценографију, него тродимензионалну, и све ће бити у белој боји, и костими, и сцена која ће изгледати празна. Биће јако тешко, треба нам прави мајстор за то, али волео бих да направимо анимацију која ће сцену учинити грандиозном. Размишљам и о осветљењу, да наставимо путем којим смо ишли у „Сну летње ноћи“ и направили корак напред. Тако је увек када радим са Робертом Мајорошем, једним од најбољих у Србији када је позоришно светло у питању. Надам се да ће и сада нешто добро испасти.
Наташа Пејчић
Енергија младости
Ко је у глумачком ансамблу?
– Играју студенти друге и четврте године. Главни глумац је Чонгор Берта (Мелхиор), а глумица Леа Блашко (Вендла), док су од чланова ансамбла Новосадског позоришта ту Терезија Фигура и Арпад Месарош, којима су поверене улоге одраслих. Публика ће моћи да осети неку другачију енергију, јер подела је доста млада, раде пуном паром и јако су жељни рада.
