Слике облака: тако се то десило

Фумио Обата (1975) одрастао је у Јапану уз манга стрипове и анима цртане филмове. У Енглеску се сели 1991. године где се школује, упознајући европски стрип и цртани филм.

Од 2008. ствара у форми „одвојених слика“. Објавио је графичке новеле „Невероватна прича о соја сосу“ (2011) и „Тако се то десило“ (2014). Уз цртање стрипова активан је илустратор књига за децу,  односно предавач на више колеџа.

„Тако се то десило“ Модести стрипови, Београд 2015) је графичка новела на готово 160 страница и прати обичну, свакодневну причу савременог глобалног света. Јумико, младу дизајнерку која је пре десетак година из Јапана дошла у Лондон да гради каријеру, позивају да се врати кући јер јој је отац погинуо. Сусрет са породицом и родбином, са телом мртвог оца, церемоније бдења и кремације, тренуци су у којима се, у тешкој, стресној атмосфери, сажимају животне линије. Сећања на разговоре са оцем преплићу се са сликом његовог смиреног, мртвог лица. Јумико покушава да разговара са братом опхрваним емоцијама, затвореним у сопствене обавезе. Лакша је и пунија комуникација са братовом супругом и њихово двоје мале деце. Ипак, Јумико више није прави део породице, она је неко ко је у њој само повремено. Та посредност потенцирана је и рационалним запажањима које Јумико доживљава као своју чудну реакцију - уместо емоција које су „примерене“ смрти и ритуалима који је прате. Дуалитет овешталих форми којима она (али ни други присутни) не зна право значење - нико не зна шта свештеник заиста пева али сви знају да је певање обавезно - с једне стране, и стварних емоција, онога што би човек требао/морао да осећа, збуњује Јумико.

После кремације оца, Јумико, испраћена само од снаје и деце, одлази да посети мајку која се давно развела од њеног оца. Однос мајке и ћерке уздржан је, без бурних излива емоција, уз разговоре у којима се ствари/односи идентификују и формулишу. Мајка је интелектуалка која је и у старости активна, пише и објављује књиге. Она аргументовано говори о свом разводу, о друштвеним конвенцијама које су је гушиле и силиле на жртве, односно о промењеним околностима у којима Јумико има много већу слободу да се докаже као стваралац. Када је увидела и женску страну истине Јумико, у фантазмагоријском сну, у коме се, симболично, распадају зидови/ограничења, коначно одраста и постаје зрела личност, свесна својих одлука и њихових последица, ослобођена баласта породичних и традицијских веза. Као таква, самосвесна и одлучна, она се враћа у Лондон, у свој град и свој живот.

Обата без претеране афектације и сувишних речи размишља о емиграцији и асимилацији, отворености према другачијим културним миљеима, идентитету појединца. Измештеност из средине у којој је неко рођен и у којој су му родитељи и преци, одлазак у другу, номинално мултикултурну, дакле толерантну, неспорно рађа питања односа према сопственом наслеђу, односно откривања колико је субјективна амбиција важнија и вреднија од националне припадности. На нивоу личних окружења отварају се питања односа одраслог детета према родитељима, односно његовог прихватања да се отац и мајка више не морају питати да се нешто уради или не уради већ да се од њих само затражи мишљење/савет. С друге стране, ако већ нема већих траума због развода родитеља, постоје оне (макар и овлаш скициране) између брата и сестре чији животи више нису везани.

Потенцијални одговор на готово све дилеме ове приче је у симболици Но позоришта које привлачи Јумико. Темељи су му у стварном животу, емоцијама, карактерима и уобичајеним ситуацијама а надградња је у одвајању позоришта од стварности, у строгом формализовању изгледа и карактера, уздржаности у глуми и стварању нечега што није директни одраз реалности већ њено апстраховање и свођење на естетски и етички код. И док се у обичном животу традиција разграђује, губи њен смисао, у Но позоришту се инсистира на трајности одласком у другу крајност - у раван чистих значењских симбола. Да ли је тиме изневерен живот, као темељ позоришта, или се позориште издигло у божанске висине, питање је на које ће сваки читалац/гледалац морати сам да одговори.

Једнако као што је прича деликатна и цртеж је јединствен у својој мајсторској једноставности. Ефектно је и коришћење водених боја односно акварела који поједним призорима, посебно сликама неба и облака, дају ноту узвишене (не)стварности. Потпуни утисак заокружује функционално кадрирање посебно убедљиво на таблама са великим цртежима.

Речју, „Тако се то десило“ потврђује да је графичка новела категорија девете уметности која не познаје тематске и цртачке границе осим оних у таленту својих стваралаца. А Фумио Обата је аутор великих потенцијала које уме да преточи у изузетна дела.

Илија Бакић
 

EUR/RSD 117.9612
Најновије вести