Србија до ријалитија

Представа “Сумњиво лице” Бранислава Нушића, у режији Војислава Арсића (копродукција центра “Е8”, “Миксер хауса” и “Нушићијаде”) почиње као агитација.

 Извођачи у оделима, испред гомиле телевизора (алузија коју не треба објашњавати), прозивају публику питањима “Шта је смешно!?!”, “Јесте ли читали лектиру?!?” и слично. Ову маску позориште је навукло захвљајујући непресушним изворима јавних наступа, митинга, умивених политичара у оделима док из уста пљују мржњу, глупост, смрад. Овај поступак је, с друге стране, близак млађој публици јер подсећа на хип-хоп концерте, бес којим се уметници већ дуго неуспешно боре против машине, док га у публици осећају због судара са реалношћу “одраслих”.

Неочекиван почетак у оквиру којег се наводе и детаљи из предговора,  које су наши рани комедиографи својим комадима приљежно записивали не би ли потанко објаснили да нису ништа лоше мислили, има функцију и да измести посматрача из удобне столице резервисане за добро познату комедију. Прича се овако контекстуализује прво у свом времену (почеци 20. века и недодирљивост владајуће династије), а онда и данас (са једног од ТВ-а можете да видите лице премијера).

Суштина, дакако, остаје иста. Нушић је, па и данашњи уметници, исмевао власт која је лења, корумпирана, инертна, бахата, власт у којој људи који ни најједоставније послове не раде како треба, а послушношћу и улизиштвом напредују до врха. У комаду “Сумњиво лице” посебно је критикован, назовимо то, ефекат бабушке: у српској политици и најмањи политички чиновник мора да буде исти као највећи, и ван центра све мора да буде уподобљено управо по централи...

Редитељ Арсић и драматуршкиња Милена Богавац низом сцена и на почетку описаних сонгова-агитација, све ово преводе у данашње проблеме партократије, каријеризма, “државног посла”, природом комада посебну пажњу скрећући на актуелну политику “Хватајте лопова!”. Чак и оно што је Нушић писао да мало загреје срца публике - мотив угрожености бескомпромисне љубави Марице и апотекарског помоћника Ђоке - преписали су као извор малолетничке деликвенције, породичног насиља и естрадизације друштвених односа кроз навалу ријалити програма. Најуспелији пример адаптације је сцена у којој локална политичка мафија Ђоку ислеђује, пре него што га убије (!) – полиграфом. Да, убије. Аутори нам указују да нема више циле-миле.

Центар “Е8” познат по представама “Мушкарчине”, “Црвена: Самобуиство нације”, за своје позоришне пројекте поново ангажује махом млађе и слободне уметнике (глумце и глумице). Зоран Пајић, Јелена Богавац, Исидора Симијоновић, Ђорђе Живадиновић Гргур, Марко Панајотовић, Урош Нововић, Александар Вучковић, Александар Јовановић, Предраг Васић имају занимљив задатак да на трагу Брехтове теорије ефекта отуђења и дистанцираности, која је доприносила друштвеној ангажованости позоришне уметности, импровизују, да истовремено играју сами себе, коментаришу збивања у представи, често изговарајући личне реплике и смејући се репликама других.

Импровизација је нешто најтеже и најизазовније у позоришној уметности. На овом нивоу је успела, за разлику од нивоа техничког хаоса у изведби током које се публика у новосадској “Фабрици” смрзавала и много тога није могла разговетно да чује и да види услед низа пропуста, од тонске до светлосне слике на “позорници”.

Игор Бурић

 

 

EUR/RSD 119.6343
Најновије вести