Авантуре витеза који носи „распевани мач“, ожењен је принцезом Алетом са Магловитих острва и поносни отац две близнакиње и три сина и полако али сигурно стари и седи, трају и данас...
Стрип је од Фостера преузео Џон Марфи (сценарија је писао његов син), па Гари Гани, цртеж, и Марк Шулц, прича, све до данашњег тима (цртеж Томас Јејтс, Марк Шулц прича) који ствара нове пустоловине. „Принц Валијант“ и даље излази у недељним, колор таблама и премијерно га објављује преко 300 америчких дневних новина.
„Принц Валијант“ је од почетака вансеријска историјско-авантуристичка прича: Фостер је проучио епоху којом се бави, од великих догађаја и метода ратовања до свакодневице, одевања, исхране и становања, а потом све то преточио у ритерско-породичну сагу и изванредан класични реалистички цртеж без балона јер се текст уписује испод слике или у њеним угловима. Тако је примат слике очуван а реченице „теку“ у континуитету баш као права прича. Мада се занатска стрип техника у међувремену развила (у правцима динамизовања приче и њеног визуелног дела) магија овог стрипа је очувана и „ради“ као и у време првог објављивања. Наравно, део заслуга за то има и историјска тема серијала која по природи ствари „тражи“ класичну (одмерену и помало статичну) причу и слику. Једнако важан је и Фостерово инсистирање не само на јуначким делима, походима, биткама, дворовима и њиховој помпи већ и на сасвим обичним, тривијалним стварима. Отуда поред краљева, великаша, витезова и њихових непријатеља, стрипом се крећу сасвим обични људи, сељаци, њихове жене и деца, просјаци, занатлије, морнари, пијачни продавци... Тек ће последњих деценија 20. века у историографским наукама посебна пажња бити посвећена управо тим „ситницама које живот значе“, стварима које, у суштини, „заузимају“ већину времена једне епохе. Фостер је, чини се, био по том питању знатно испред свог времена и то стварајући у форми која није признавана за уметност. „Принц Валијант“ је један од најубедљивијих уметничких увида у рани Средњи век на тлу Европе, док се Фостеров албум „Средњевековни замак“ (стваран у време Другог светског рата а у облику албума објављен 1957.) сматра правом научном студијом ондашњег времена, обичаја и схватања.
Тринаести том сабраних табли „Принца Валијанта“ (издавач „Чаробна књига“), у тврдом повезу и пуном колору, садржи догодовштине оригинално објављене 1961. и 1962. године. На Магловитим острвима краљица Алета ће донети на свет другог сина – Галана. Ипак, порођај неће поштедети ни маму ни тату војничких и државничких послова. Путеви их надаље воде до Свете земље па до Рима, односно преко Пиринеја и Енглеске до Валијантовог завичаја. Оно што срећу је прелепа али немилосрдна природа, градови и државе у расту или пропасти - каква је задесила некада дични Рим - односно читаву Европу растрзану сталним ратовима староседелаца са дивљим, пљачкашким племенима. На тој невеселој позорници одвија се права породична епопеја у чијем је средишту Валијантов првенац, принц Арн, који стасава у младића и улази у свет одраслих што значи младих ратника (и будућих витезова). Његова отмица и ослобађања формално су крај дечаштва па Арн са брижним али и поносним оцем одлази на опасна путовања на којима ће упознати знаменита места и необичне људе, те бити у приликама да докаже своју довитљивост и срчаност. Истовремено сага о Валијанту улази у нови круг па Валијант и његов син посећују места која је Валијант обилазио као младић. Коначно исходиште, које је истовремено и полазиште, јесу мочваре, у којима је започела стрип епопеја, и сусрет са yином Торгом. У трену се временске линије спајају: Торг се спрема да нападне Арна, али пред њега стаје Валијант и подсећа га на њихов некадашњи сусрет и борбу а затим, као залог пријатељства, Валијант Торгу поклања нови нож јер се стари истрошио од употребе.
У основне приповедне нити Фостер мудро уплиће заокружене епизоде које растерећују основне тензије и доприносе стварању богатије атмосфере епохе, односно шире увид у дешавања изван уобичајених оквира друштвено-породичних односа и интеракција. У овом је тому посебно занимљива прича о девојци Талун, протераној из степског племена, коју судбина здружује са Валијантовом дружином. Двојица Валијантових слугу загледају се у Талум али она се заљубљује у витеза (који јој за то не даје повод). Љубомора и сплеткарење воде до неминовног обрачуна али и могуће романсе преживелог слуге и отресите девојке. Уз већ познате приче о злим и немилосрдним господарима које стиже заслужена казна - што подразумева и јавна погубљења са насмејаним yелатом на градском тргу „колико да се светини не ускрати заслужена забава“ - стоји и лепршава приповест о дружењу Алете и веселе видре Гос’н Брке које поквари Валијант па бива почашћен љутим уједом (мада би приповедачев закључак о универзалном каћиперству женског пола - људског и животињског - данас свакако наишао на љутите одговоре).
Фостерово цртачко умеће оставља без даха. Пред пажљивим читаоцем-гледаоцем разастиру се галерије портрета различитих физиономија и карактера, шаролике ношње, различити модели оклопа, мачева, седала и мамуза односно запрежних кола и бродова. Фасцинантне су реконструкције „живих“ средњевековних градова (Јерусалима, Дамаска, Багдада, Рима...) као и рушевина оних ранијих (Балбека, Алепа, Вавилона, Ксетифона...) те пејзажи пустиња, мора, планина... Отуда је вишекратно прелиставање и разгледање „Принца Валијанта“ неминовно јер ће свако ново открити детаљ који употпуњује слику тог времена и увећава поштовање према Фостеровом величанственом остварењу.
Илија Бакић
