и обавезни разговор, такозвани мастер клас. Тема је „Мјузикл и шансона“, а сигурно ће бити занимљиво видети оца и сина како разговарају озбиљно, а онда и свирају, јер ће Зафиру Хаџиманову и касније, током музичког дела програма, пратња бити син Васил, са својим квартетом.
Мастер клас почиње у 17 сати, улаз је бесплатан. Други, коцертни део програма почеће у 21 сат, а улазнице коштају 500 динара и могу се купити у Гигстикс продајним местима широм Новог Сада.
* За претпоставити је да је тема насловљена по две ваше велике љубави - мјузиклу и шансони. Како су се оне упариле код вас, колико су и по чему сличне, колико различите форме за глумца, за певача, ако се и то двоје уопште може раздвајати?
- Знате како каже Црногорац када га келнер пита хоће ли лозу или кафу – „А да, немој ми то двоје развајат!“ У праву сте, не треба ни размишљати о томе шта ми је ближе и драже: мјузикл или шансона. Негујем их и изводим истим жаром и љубављу. Наиме, дошао сам у Београд на Позоришну академију (данашњи ФДУ) са огромном жељом да постанем глумац, али сам у Скопљу растао у породици Васила сениора великог заљубљеника у фолклор и музику, етномузиколога светског реномеа са неколико хиљада скупљених и мелографски записаних македонских изворних песама. Моје детињство и прва младост су опточени музиком и нормално је да сам прве професионалне снимке отпевао за Радио Скопје, те са коферчетом магнетофонских трака стигао на студије глуме. Скопски снимци су се допали београдским уредницима и они су ми отворили врата својих студија и концертних подијума. Већ на другој години академије снимио сам прву плочу, а на трећој 1965. освојио прве фестивалске награде и преко ноћи постао југословенска звезда. Упоредо сам вредно студирао и успео да упаднем у репрезентацију од шест најбољих студената нашег факултета, која је отпутовала на студијско путовање у САД. Ех, тамо сам се упознао са мјузиклом на прави начин и на правом месту, на Бродвеју. Схватио сам да је то жанр у којем ћу бити као риба у води, а схватили су то и наши домаћини па су ми доделили двогодишњу постдипломску стипендију у једној од најпрестижнијих мјузикл академија: “Мејнарс мјузикал скул“. Нажалост, нисам је искористио јер ми је било бесмислено да прекинем опасно захукталу каријеру да би се вратио у школске клупе. Како и да је, остао сам веран мјузиклу и шансони добрих 50 година!
* Васил са својим гостима у „М лаб клиници“ воли да разговара и на ту тему - инострана искуства. Које је то до краја најзначајније изазове поставило пред вас, које приче ћемо сутра чути?
- Па, једну сте већ чули. Тако је почело и наставило се у том стилу. Није било ни тешко, ни немогуће у оно време често сарађивати са иностранством, јер је наша Југославија имала добар реноме у свету и путовали смо на турнеје и фестивале по читавој планети. Наравно, тадашњи ШСР је био најпопуларнији, а и ми југо – певачи и музичари смо тамо били обожавани. Тамо сам све заједно некада сам, а чешће са мојом супругом Сенком, имао стотине концерата, снимио неколико плоча и ТВ програма и провео две године живота. Не жалим, било је величанствено. Иначе, наступи у париској „Олимпији“, сиднејској Опери, на фестивалу у Варадеру – Куба и у Сопоту – Пољска, се издвајају од стотине других широм света, а шлаг на торти је моје гостовање у „Форум театру“ – Бостон, у „Виолинисти на крову“, па још у главној улози млекаyије Тејвјеа. Остварили су се моји студентски снови, а то се ретко догађа и зато ми је то највредније гостовање у иностранству.
* „Дневников“ фоторепортер Бранко Лучић вас је сликао на проби са Горданом Јошић Гајин, у Српском народном позоришту. Познато је да се тамо спрема „Виолиниста на крову“, али какво нам изненађење спремате ви за недељу у Студију „М“?
- Биће то једно лепо музичко путовање кроз каријеру дугу преко пола века. Старије ћу да расентименталишем. Ха, ха! Млади ће и на концерту и на мастер класу да сазнају пуно тога не само о песми, него и о животу. А живот је пун изненађења. На пример, у недељу ће Васил и његов квартет да свирају перфектно, што је тако ретко данас у нас, а Зафир у седамдесет првој ће дозивати своју младост и лудост, што је такорећи невероватно. Ха! Радујем се што ћу као кад сам у СНП-у играо „Виолинисту“ имати пуну салу мојих новосадских пријатеља, да их поново загрлим и изљубим мојом поезијом и музиком.
Игор Бурић
