коју је Бранка Петрић добила на Позорју, после оне из 1986. Исте године, награду је добила и Анита Манчић за улоге у представама „Рођени у Yу“, и „Пазарни дан“ Александра Поповића у режији Егона Савина и поставци Атељеа 212. Анити Манчић је ово била четврта награда на Позорју од укупно пет колико их је до сада добила (1999, 2002, 2008, 2011, 2015). Те 2011. године, своју другу Стеријину награду, после оне у 2009, примила је и Нада Шаргин за више улога у представи „Метаморфозе“ по Овидијевом тексту, у режији Александра Поповског и поставци ЈДП-а.
Следеће 2012. додељене су укупно три награде за глуму, од којих су две припале глумицама. Награду за главну женску улогу добила је Хана Селимовић за лик Сене Зољ у представи „Отац на службеном путу“ Абдулаха Сидрана у режији Оливера Фрљића, а у поставци Атељеа 212.
Хана Селимовић је рођена 1987. године у Београду, где је завршила Филолошку гимназију и приватну Академију уметности у класи Небојше Дугалића. Хана Селимовић глуми у Народном позоришту и Атељеу 212, где је проглашена за глумицу године, а радила је и као асистент на Академији коју је завршила. Добитница је више домаћих и страних признања, укључујући награду филмског фестивала „Пау“ у Француској. Меша Селимовић је њен деда-стриц. Другу награду за глуму добила је те године Силвиа Крижан за лик Гласника у представи „Марат тхе Саде“ Петера Вајса, у режији Андраша Урбана и поставци Новосадског позоришта (Úјвидéки сзинхáз).
Силвиа Крижан је 1998. дипломирала на Академији уметности у Новом Саду, и део је сталног ансамбла Новосадског позоришта. О лику Гласника, за који је добила не само Стеријину награду, већ и признање „Вечерњих новости“ рекла је: „Јако ми је тешко сваки пут када поново треба да се вратим том лику. Представа обилује бруталностима, одсецањима руку, гиљотином... Све те грозоте дубоко проживљавам, сваки пут и плачем безмало од почетка до краја представе. Не поричем да је та Стеријина награда врхунац моје каријере, али то је и отежавајућа околност. Ја нисам ту награду добила за ту улогу, него само за ту једну изведбу. Е, сад да ли сте ви уопште иначе добри, а тек да ли сте у другим представама добри, то је питање. Мени је то обавеза, јер сам приморана да увек будем изванредна.“
Следеће 2014, награду је добила још једна глумица Новосадског позоришта, Емина Елор, за лик Коштане у истоименој представи Андраша Урбана у поставци Народног позоришта из Суботице.
Емина Елор је рођена 1982. у Суботици. Осим у свом матичном позоришту, играла је и на великом и малом екрану, мада је шира публика највише памти по улози Катарине у серији „Вратиће се роде“. Играла је најразличитије улоге у својој каријери, од комично-трагичних (у „Опери ултими“ се истакла као једна од наших глумица са најбољим осећајем за комику), преко заводница и сељанки, до Електре, Баумове Вештице са Запада, па и самог Луцифера. Од значајнијих награда, уз Стеријину, добила је и два Патакијева прстена.
Другу награду те године добила је Ивана В. Јовановић за улогу Олге Ристићке у представи „Госпођа Олга“ Милутина Бојића, у режији Горчина Стојановића и поставци Народног позоришта из Сомбора. Ивана В. Јовановић (1973) је рођена у Јагодини, а постала је стални члан Народног позоришта у Сомбору 1998. Глумила је на телевизији и на филму, многи је памте по улози Луде Зоре у Јагодићима.
Прошле 2015. године, на 60. Стеријином позорју додељене су три награде за глумице. Прву је добила Јелена Ђокић за улогу Каролине у представи „Каролина и Казимир“ Ота фон Хорвата у режији Снежане Тришић и продукцији Атељеа 212. Ово је била друга Јеленина награда. Награду је добила и Катарина Жутић за лик Ерне у истој представи.
Катарина Жутић (1972) је завршила Академију уметности у Београду, где је и рођена. Глуми у позоришту (Атеље 212), на малом и великом екрану. Најпознатије улоге су јој у филмовима и серијама „Пљачка Трећег рајха“, „Дорћол – Менхетн“, „Картина“, „Пропутовање“, „Византијско плаво“, „Црни бомбардер“, „Небеска удица“, „М(ј)ешовити брак“... Ћерка је Светлане Бојковић и Милоша Жутића. Свира бас у бенду „Камиказе“. Још једна награда додељена је Анити Манчић за улогу Бланке у представи „Док нас смрт“ не растави Мире Фурлан.
Настасја Писарев
(Крај)
Турбулентно и забавно
У разговору за домаћи филмски портал, на питање како после Стеријине награде види своју будућност, Хана Селимовић је одговорила овако:
- Како ћемо? Хоћете романтично, завеса се диже, ја сам у белом и одмах плачем у великом монологу? Или желите реалистично, завесе нема јер позориште нема пара, група глумаца урличе и скандира да жели промене. По сваку цену. Ја сам у другом реду. Ако ћемо оно шта је згодно за јавно мњење, онда је то врхунски текст, са врхунским редитељем, који ми је узгред и муж, љубавник ми је непосредни партнер у представи, а сви сарадници ме обожавају. А ви заправо желите да знате слутим ли ја шта ће бити? Аха. Е па немам појма. Али верујем да ће бити турбулентно и забавно.”
Интервјуи много смарају
Изузетно популарна Катарина Жутић каже да се после свега уморила од интервјуа. Преносимо делић њеног разговора са новинарем „Пулса“:
- Интервјуе наплаћујем у последњих пет-шест година. Јао, брате, мене ти интервјуи много смарају, а видите по цени да није фора у лови. Не знам да ли бих могла да радим неки велики интервју, па да по милионити пут причам о томе „је л’ ми мама помогла, је л’ ми није помогла, је л’ ми тата помог’о“ и сличне глупости. Почела сам да тилтујем причајући једно те исто. Нисам знала како више редослед речи у реченици да променим да се сама себи не попнем на главу. Овако, три-четири пута годишње, не пада ми толико тешко. Знате какво је то оптерећење кад сваки трећи дан, поред свог посла, треба једно те исто да причам за разне новине. Наравно, то се не односи на изјаве, јер изјаве дајем када год за то има неког професионалног оправдања.
