Овога пута тема серије није послератно стање, већ разне актуелности у којима су се нашли нови ликови и нова генерација која се наслања на претходне. Један од ликова је и Гиле, којег тумачи глумац Андрија Кузмановић, који је у интервјуу за Дневников ТВ магазин рекао да његов јунак, иако га често пореде са оним којег је у првој сезони играо Зоран Цвијановић, јесте потпуно нови лик који тргује различитим стварима и стога често навраћа у кафану „Сложна браћа“.
– „Сложна браћа“ ме асоцирају на Југу. То су тзв. регионална сложна браћа, из бивших братских земаља, сада подељени неким границама. Наравно, то тако мора да буде и мени је то јасно и ја у томе не учествујем много, али када седнемо у кафану и када радимо неки бизнис онда смо браћа. Када је нека фрка и када их „нападне“ нека трећа сила, што ћете да видите у серији, одмах се сви љубе и воле. Мислим да смо се баш лепо играли са тренутном ситуацијом у свету – истакао је на почетку разговора за наш лист глумац Андрија Кузмановић.
Гледамо вас и у улози домаћина квиза „Погоди ми године“ на ТВ УНА. Како вам се допада улога водитеља у којој вас до сада нисмо гледали?
– Нисам још увек стигао да погледам како то изгледа, а ја сам врло самокритичан, што је некада оптерећујуће. Мада мислим да када самокритика нестане онда се зауставља и напредак. Увек може боље, али сигуран сам да се нисмо тим квизом обрукали. Ја сам пожелео да себе видим у том неком програму. Ту нема текста, који ти је написан, па га изговараш, него си ослоњен на неко своје досадашње знање, то је живи програм. Мислим да смо направили један интересантан породични квиз. Да ме питате да ли бих се опет тиме бавио вероватно би одговор био не, али сам желео себе да видим колико владам у томе. Било је оно: „Изађи, погини, па се умиј“ и идемо испочетка. Мислим да као уметник и јавна личност морам да затварам неке кругове које сам имао жељу раније да радим. У овом тренутку мислим да сам понудио најбоље.
Хумор тих 90-их година био је инспирисан ратом и цела серија је била ироничан одговор на тадашњу ситуацију. Шта је овога пута био главни покретач хумора?
– Сада је технологија отишла предалеко, иако су они и тада говорили о неким стварима из будућности и многе од њих чак и погодили. Сада смо се фокусирали на неке глобалне трендове - епидемије, рутере, 5Г, 7Г мреже. Пошто већ имамо неке хемијске ратове мислим да смо се и са тим мало играли у серији више него раније. Пре су теме биле девизе, жива роба, рекордери, а сада су неке глобалније ствари у питању. Нисмо јурили хумор, већ је он дошао као последица добро организованог сета.
Је л' било страха или треме када сте добили позив да се прикључите „Сложној браћи“?
– Било је радовања, много сам се обрадовао. Одрастао сам на тој серији и сад имам прилику да играм са глумцима који су ми били идоли и које сам једва чекао да видим негде на улици. Мислим да је то велика част за мене као глумца и уметничког ствараоца. Нико овде није имао неку фрку. Сви смо то посматрали као да правимо неку нову ствар, која је наслоњена на нешто што је већ регионално победило. Биле су позитивне реакције кад год бисмо дошли на сет. Морам да похвалим продукцију „ЕТМ“ која нам је заиста омогућила да се са уживањем бавимо нашим послом и да се препустимо.
Како сте тада разумели причу о „Сложној браћи“, а како данас гледате на њу?
– Ми смо неки „perpetuum mobile“. Стално се вртимо. Технологија напредује и људи су наравно уз њу, али мислим да се стално вртимо и да је све постало брзо. Данас је људима тешко заокупирати пажњу. Поготово неком здравом комедијом, али мислим да барем ми глумци и уметници морамо стално људе да фасцинирамо испочетка. Мада мораш и себе да фасцинираш испочетка. То је стално нека борба. Тек сад видим колико су старији глумци били модернији од нас. Зашто? Јер су технологију имали сведену на минимум, а ми и даље учимо од њих. Мислим да су се уметношћу бавили из љубави, а не због пара. Када на екрану гледам неке глумце који су одавно умрли схватим колико су они заправо модернији од нас. Све се нешто искривило, отишло у неки кич, искрено да вам кажем. Мислим да се позориште и даље бори да очува неке праве вредности.
Ту се надовезује и прича о филму „Тома“ у којем сте играли. Мислите ли да су га људи управо због тих вредности које су некада биле на цени и заволели?
– Људи воле „Тому“, то је неки нови омиљени филм многим генерацијама - и старијима и млађима од мене. Клинци су опет почели да наручују Томине песме у кафани, вратили смо их неким правим песмама, правој емоцији, али опет је то доказ да су људи некада били модернији. Ето Тома је и даље модеран. Имате Драгана Бојанића Гидру - њему се клинци и даље смеју, а човек је умро пре 40 година. Моји сестрићи ме питају за Гидру, за Бату Стојковића, Бату Живојиновића, Зорана Радмиловића, интересује их какви су били и да ли сам их знао. Нажалост, никога од њих нисам упознао. Кроз њихово стварање сам успео да их упознам. Чим се неки клинци за њих распитују јасно је колико су они „пробили“ и колико су ретроактивно понудили неку уметност. Тек сад скидамо неке слојеве и гледамо. То је круг који се врти. Ако се већ све врти и ако се историја понавља, а то јесте тако, није флоскула, онда барем то понављање морамо да учинимо иновативнијим, модернијим, правилнијим за наше доба, наше време.
Играте и у филму „Златни дечко“ који је стигао у биоскопе. Какву причу о фудбалу са друге стране он открива?
– Мислим да смо урадили једну регионално битну ствар, један европски филм, сигуран сам у то! Као што је, уосталом, и „Јужни ветар: Убрзање“ за мене европски филм. Гледао сам га у биоскопу и када сам видео продукцију на том нивоу заиста сам био одушевљен. „Тома“ исто, али у том филму сам играо, па не бих о њему да говорим као гледалац. А „Јужни ветар“ сам посматрао као гледалац и заиста могу некоме да га покажем и да кажем да је то продукција из моје земље, а ја се бавим овим послом. Е тако исто мислим и да ће „Златни дечко“ бити следећи у наставку који ће да дигне неке репере и стандарде када хоћеш да се играш филмом у Србији.
Хоће ли публика ући у срж фудбала кроз тај филм?
– Не улазимо претерано у срж коју не знамо ни ви ни ја. Ништа ново, што нисмо могли до сада могли да видимо или што већ не знамо прећутно, нисмо рекли кроз ово остварење. Само смо екранизовали неке ствари које су истините.
Владимир Бијелић
