Он је ДО СНАЖНОГ ТЕЛА дошао БЕЗ ТЕРЕТАНЕ! МИЛОШ КРСТОНОШИЋ тренира у парку, а сада открива КАКО ДО ИДЕАЛНЕ ФИГУРЕ: „Све што глава замисли мишић може да уради!”

Паркови су постали њихова места окупљања, где се вежбање претвара у дружење на отвореном. Иако на први поглед делује као једноставан спорт, јер се, углавном, заснива на вежбама сопственом тежином, стварност је далеко захтевнија - потребни су изузетна снага, контрола и издржљивост, нарочито онима који желе да се такмиче. О томе какве предности доноси овакав начин вежбања, које све дисциплине постоје и како изгледају припреме за такмичења, за „Дневников” ТВ магазин говорио је Милош Крстоношић, који се активно такмичарки бави овим спортом три године и који је у њега ушао из чисте радозналости:

- Тренирао сам неко време у теретани и добро су ми ишле вежбе као што су згиб, пропадање, руски згиб и сличне. Заправо, само сам мислио да су ми добро ишле. Онда сам кренуо да истражујем по друштвеним мрежама и видео сам да постоји такмичење на којем сам учествовао и, наравно, био последњи. Е, ту је почетак мог пута. Рекао сам себи бићу најбољи у овоме. Задао сам себи толико високе циљеве да нећу престати са овим спортом док их не испуним. Три године сам у овоме и још увек их јурим, јер све што глава замисли, мишић може да уради.

За некога ко никада није чуо за street workout - како бисте најједноставније објаснили чиме се заправо бавите? 

- Пре свега, једина опрема која је потребна у овом спорту је воља. То је спорт у којем су главне вежбе згиб, пропадање, склек, руски згиб, али и још много вежби којима јачамо како сваки део тела тако и ментално. Вежбе се претежно раде сопственом килажом. Такође, можемо да додамо и килажу ако нам је прелако или повећамо број понављања који ћемо урадити за један тренинг и на тај начин убзамо напредак. Дакле, street workout је врло једноставан али, у исто време, и занимљив спорт јер свака вежба има много варијација и сваки дан можемо да научимо нешто ново, јер, како би рекао Брус Ли: „Не бојим се човека који зна 10.000 удараца, бојим се човека који је један ударац урадио 10.000 пута”. Не, нас не треба нико да се боји, али поента је да ми за тај згиб урадимо исти покрет хиљаде и хиљаде пута и знамо сваки милиметар покрета, како да погодимо сваки мишић, како да урадимо више понављања и како да будемо јачи и издржљивији. То је и спорт у коме се може упознати пуно људи са истим интересовањима и увек ћете имати с ким да проговорите и питате га за савет ако одете у street workout парк. 

Често се овај спорт пореди са класичним тренирањем у теретани. На основу вашег искуства, које су кључне разлике и у чему видите главне предности вежбања сопственом телесном тежином у односу на справе и тегове? 

- Кључна разлика јесте да street workout атлета који вежба само сопственом тежином и може да уради 100 пропадања у серији, отићи ће у теретану и одрадити бенч са 100 кг без проблема, док атлета из теретане која диже 100 кг на бенчу, неће моћи ни 40 пропадања. Немам ништа против теретане, али ако ти није циљ да идеш на бодибилидинг такмичења онда ти она и није потребна. Искрено, наспрам тренинга на шипкама мени тренинг у теретани дође као одмор. Шалу на страну, има стварно спремних атлета у теретани, наравно, али велики број њих иде у теретану само како би могли да кажу да су били на тренингу. 

На друштвеним мрежама често делите сатиричне и духовите видео садржаје који „демотивишу” на забаван начин. Али како се ви лично носите са данима када мотивација опадне? 

- Моји клипови за „демотивацију” заправо јесу мотивација и 99 одсто људи то схвата, али има и оних изузетака који то никако не могу да увиде. Код мене је ситуација оваква, када мотивација опадне ту долази дисциплина. Ако се и то измакне контроли онда на ред долази грижа савести, која је понекад и добра, јер због ње сутрадан одрадим дупли тренинг. 

С обзиром на то да се street workout-ом бавите такмичарски већ три године, који тренутак или резултат бисте издвојили као свој највећи успех до сада и како је изгледала ваша припрема за то такмичење? 

- Највећи успех ми је што сам отишао на Светско првенство у Буграској где је било представника из преко 50 земаља. Био сам у топ 15, али ту нисам приказао свој максимум, но нећу да тражим изговоре. Једнога дана бићу први сигуран сам у то. Сама припрема за такмичење углавном није тешка, јер у овом спорту, ако све радиш како треба, спреман си увек, током целе године. Само конципираш тренинг према такмичењу које те чека и довољно је и два до три месеца за припрему. Такође, тренутак који бих издвојио јесте да сам на једном такмичењу упознао једну девојку, створио једно чврсто пријатељсво које је касније прерасло у љубави и све ми се нешто чини, то је жена мог живота. 

Често се може чути да је за успех у овом спорту потребна „добра генетика”. Колико је у томе истине и који су то најчешћи митови које чујете од људи који се први пут сусрећу са овим спортом?

- Генетика има удео рецимо пет одсто, док истрајност и вера у себе чини 95 одсто. Најчешћи мит који чујем јесте: „Street workout није за свакога, он је само за оне `лагане`”. Такође, често чујем и: „Лако је њему он има 70 кг, ајде нек он то ради са мојих 100 кг”. Није лако. Знам много људи који имају 70 кг па не могу да ураде ни један згиб, а исто тако знам и много људи са 100 кг који могу да ураде нешто за шта би мени требало да вежбам пет година ако кренем сутра. 

Колика је, из вашег угла, популарност street workout међу младима данас? Да ли примећујете да интересовање за овај спорт расте, и ако да - шта мислите да је главни разлог томе? 

- Мислим да је street workout спорт који је у експанзији и који ће тек да стекне још већу популарност, поготово међу младима, јер нису вам потребне ни паре ни опрема, само „луда” глава која има визију. Ако дођете на само једно такмичење, ту ћете тај спорт и заволети у то сам сигуран. 

Када се осврнете на своје прве тренинге, постоји ли нека грешка коју бисте волели да сте тада избегли? И које три основне вежбе бисте препоручили свакоме ко жели да направи прве кораке у street workout без обзира на физичку спрему? 

- Искрено, из грешака се најбоље учи и све своје грешке загрлим оберучке, оне су лекције, то једноставно мора да се прође. Ово је спорт у којем мораш да научиш како ти тело функционише, мораш да га слушаш, некада га нећеш добро чути. Само се добро загреј и нема бриге, све је процес. Једина грешка јесте, ако желиш што пре да уђеш у такмичарске воде, узми тренера, научићеш много ствари за кратко време, чак и када мислиш да знаш много. Увек постоји неко ко зна још више. Прихвати сваки савет, покушај, испробај, можда је добро, а можда и не. Не знаш док не пробаш. Без обзира на физичку спрему увек ћете моћи да радите негативни покрет код три главне вежбе што су згиб, пропадање и склек. Дакле, ако већ не можеш згиб, скочи на шипку и спуштај се што спорије можеш, ту крећеш да ствараш нова неуронска влакна која су ти потребна да би покрет био све лакши и лакши. Уз то, постоје и разне варијације тих вежби, рецимо аустралијски згиб, полутрбушњаци, полу чучањ или полу склек. Све су то покрети из којих вежба креће ка савршенству, то може свако ако има вољу и ако је у томе истрајан. 

Ивана Јапунџа