Четири добро очуване дрвене играчке на којима и после близу осамдесет година стоји оригинална налепница словачке фабрике у којој су произведене, одмотавају клупко успомена Андријиног сина Бошка Брзића, учитеља у пензији из Будисаве.
- Отац је као двадесетосмогодишњак у априлу, на почетку Другог светског рата био позван као резервиста војске Краљевине Југославије у Бачку Паланку у јединицу, али с обзиром на то како се та епизода с Априлским ратом завршила, убрзо је успео да се домогне куће са оружјем које је добио - приповеда Бошко. – Било је то право путешествије. Пешке је дошао до Каћа, одакле га је таст на коњској запрези са неколико снопова кукурузовине пребачених преко њега да се не види, довезао у Ковиљ, а он је тек када је пао мрак како га не би комшије опазиле, ушао у кућу и исте вечери сакрио у поду оружје које је донео са собом.
Није потрајало дуго, отприлике пола године након тога, одведен је на принудни рад - мункаш, на ком је провео око две и по године.
– Испрва је у Будимпешти радио у фабрици пива „Дрехер“, да би га потом преместили у рудник угља у граду Татабања, један од највећих у Мађарској – сећа се Бошко. – То му је био најтежи период у „мункашу“. Радило се крамповима, јер су без експлозива одваљивали руду. Ту је провео око годину, а свака три - четири месеца морали смо му слати нове баканyе, цокуле, јер их је због услова рада брзо цепао. Копајући угаљ тата је једном наишао на костур мамута. Видевши кости, пажљиво га је откопао. Тај костур је после завршио у природњачком музеју, осим дела зуба који је тата донео кући и дан-данас се налази код мене.
Последњу етапу у принудном раду, Андрија Брзић провео је у источној Словачкој радећи у фабрици кућних апарата у месту Филаково. Ту му је, по речима његовог сина, било најлакше. Из те фабрике је, када би долазио на одсуство, доносио понешто. Међу тим стварима су и играчке, од којих је сачувано неколико. Једна је завршила код Бошковог унука, а остале су остале код њега. Осим њих Бошко чува и машину за израду путера коју је отац такође донео из Филакова.
– Без обзира што је то била фашистичка држава, наравно, било је добрих људи који су им допуштали да понесу нешто кући – каже Бошко. – Отац је знао да се жали да му је било тешко. Радили су без плате, додуше, добијали некакв yепарац, и храну коју он није могао да једе. Сваке недеље су морали иако православци , у строју, у католичку цркву на мису. Једном је био кажњен због некакве саботаже вешањем за ноге.
Поред предмета који подсећају на време које је Андрија провео у „мункашу“, Бошко у својој библиотеци, која је је део личне ризнице коју чини и 10.000 фотографија и велики број докумената, има и неколико стотина књига од 2.000, које је његов отац као земљорадник са свега пет разреда завршене основне школе поседовао пре рата. На свакој од њих стајало је „својина Андрије Брзића“, а њих су нештедимице читали ондашњи интелектуалци, гимназијалци, свештеници, монаси, студенти, чак и домаћице које су волеле књигу, јер у Ковиљу у то доба није било јавне библиотеке. Код Андрије су могли да читају и „Политику“, на коју је био претплаћен, као и издања Српске књижевне задруге.
Зорица Милосављевић
Фото: С. Шушњевић
