Дејан Луткић, глумац: Данашњи швиндлери су много опаснији

Пут којим је глумац Дејан Луткић одлучио да иде искројен је истином и на њему је, заобилазећи све неравнине и рупе, успео да изгради име, искроји живот, али и испише богату каријеру.
l
Фото: Atos film

Глума, како је једном приликом рекао, није од њега направила оно што је он данас, већ је себе изградио сталним трагањима којима се бави у животу. Прекрајајући своју личност стално облачећи туђе ципеле кроз различите глумачке изазове, Дејан је оставио дубоки траг у разноврсним филмским, телевизијским али и позоришним пројектима. У једној од њих гледамо га и ових дана и то у другој сезони серије „Швиндлери” која се викендом од 21 час емитује на каналу Суперстар ТВ. У разговору за Дневников ТВ магазин познати глумац и продуцент рекао је да га је причи о швиндлерима из тридесетих година прошлог века привукла идеја његовог пријатеља, сценаристе Ђорђа Милосављевића.

– Својевремено смо Ђорђе Милосављевић и ја разговарали о томе како би било добро урадити причу о преварантима, али неким шармантним, у којој не би било бруталности. Ђорђе је написао синопсис и мени се то много допало. Одлучили смо да причу сместимо у, условно речено, те године, а више су одредницу о времену дали костими, возила и све остало. Простор у којем се налази паланка из серије је врло неодређено место, и временски и просторно. Налази се у Србији, али нисмо имали жељу да се везујемо за неко географско подручје, јер нисмо желели икога да увредимо тиме. Тако смо урадили прву сезону, Ђорђе није могао да пише другу, па је то овога пута урадио млади Адам Ранђеловић, али му је Ђорђе био супервизор – рекао је Дејан Луткић на почетку интервјуа за наш лист.

Шта се вама лично највише допало у наставку „Швиндлера” и судбини Отона Мухе, односно Ковиљка Игњатовића, којег играте у серији?

– Ми смо покушали у другој сезони да одемо корак даље, а колико смо успели у томе гледаоци су ту да пресуде. Ми смо у наставку и продукционо и по причи покушали да одемо корак даље. Да будемо динамичнији у самој причи, догађајима, да их има више, да су мало другачије околности. Мислим да смо, колико смо се трудили и могли, у томе и успели. Е сад, крајњи суд увек даје публика. Ова прича је, свима нама који смо је радили, јако драга. Сви који су били окупљени око овог пројекта су заиста волели што раде ту серију и то људи препознају. А „Швиндлери” су такви да их људи или воле или не, што је врло добро, јер чим имате нешто између значи да нешто не ваља.

Ваша колегиница Бранка Пујић је своју јунакињу Соколију пронашла, између осталог, и у неким својим прецима. Како сте ви изградили лик Ковиљка, који је један врло ексцентричан и специфичан лик?

– Ђорђе и ја смо почели да га правимо као неког Арсена Лупена, односно човека таквог профила. Међутим, брзо смо одустали од тога јер смо схватили да цела радња мора да се врти око њега да би се то пласирало на тај начин, па смо га мало спустили на земљу и направили од њега тог некаквог врхунског преваранта, који се у свакој ситуацији сналази на овај или онај начин. Избегава све могуће негативне последице по себе. Није постојала директна инспирација после тога у вези са Отоном Мухом односно Ковиљком Игњатовићем. Он јесте један егоцентрик, човек који верује да може да се извуче из сваке ситуације и да победи све и некако му у свим тим ситуацијама то и успева.  

Чини ми се да причу у наставку „Швиндлера” носе жене. Мислите ли да долази неко другачије време за жене у кинематографији или је оно већ стигло?

– У свим овим серијама, које се сада снимају, има доста женских ликова и јако ми је драго због тога јер факат јесте да су жене, колегинице, генерално биле, условно речено, запостављене. Не све, али мање је женских, него што је мушких ликова. То је тачно. Наменски смо заиста и урадили тако да се у целој причи ослонимо на жене и да их изгурамо у први план јер сматрам да су то и заслужиле.

Паланка је и даље главни лик, али је она у односу на прву сезону знатно другачија. Уколико се сместимо у садашње време и у реалан живот, шта кажете, какви су данашња паланка и њени швиндлери?

– Цео свет у којем ми живимо у данашње време се претворио у ту неку паланку и данашњи швиндлери су много, много опаснији него што су били ондашњи. Данас је све пребрзо, а ми тежимо да буде још брже. Није нам довољна брзина интернета, него нам треба још бржи, волели бисмо да се семафор још брже пали. Није нам довољно што дан траје 24 часа, ми бисмо да он има 48 сати. Све се више убрзавамо, што не мислим да је у свакој ситуацији добро. 

Кажете да су данашњи швиндлери много опаснији, како онда човек који, попут вас, увек иде путем истине, успева да опстаје у том свету швиндлера и како се према њима опходите?

– То је ствар избора. Свако од нас може да одабере оно што хоће. Људи често сматрају да треба да будете на неким местима где „припадате”, да се појављујете на тим местима. То су нека неписана правила живота, посебно јавних личности и људи из медија. Али, заиста је ствар избора да ли ћете ви прихватити такав живот или ћете живети нормално. Последица нашег посла је да смо јавно изложени, али, суштински, он се не разликује ни од једног другог. Подједнако је тежак и са собом носи задовољство као и било који други посао.


Снима се ситком о професорима

Најавили сте и ваш нови продуцентско-глумачки задатак и то у серији „Зборница”. Како је замишљен тај пројекат и како ће бити испричана прича о професорима, какве до сада у Србији нисмо гледали?

– То је замишљено као ситком. Ми ћемо за месец дана најкасније почети снимање. Замишљено је да се исприча прича о професорима и наставницима ван оних оквира кроз које их гледају деца и родитељи. Приказаћемо како се они у ствари понашају и да су они жива бића која нису само неки надрндани људи који иду ходницима школе, већ су то људи који имају неке своје животе и проблеме. Комедија је у питању. Имаће 50 епизода у првој сезони. Влада Ђурђевић је сценариста, а лепа је глумачка екипа, није велика, али је одлична. Редитељи треба да буду Ђорђе Станимировић и Мирослав Лекић.


Фото: Atos film

„Швиндлери” спадају у епоху, које сте често до сада снимали. Шта су вас та путовања кроз време и упознавање другачијег стила живота и људи зарад улоге све научила?

– Заиста јесам много научио. Међутим, све те епохе које ми радимо, базирамо на чињеницама које смо прочитали или сазнали разговарајући са неким људима који се баве историјом. Ми не можемо знати како је то некада заиста изгледало. Та реконструкција епохе је у сваком смислу увек дозвољена, то је уметничка слобода. Дозвољено је да епоху у неком моменту изместиш. Међутим, неке чињенице морају да се испрате, посебно када се ради о стварним личностима, како би што веродостојније биле приказане.

Да ли вас је љубав према Војводини надахнула да поново снимате пројекте у којима ћете обрађивати теме које су у вези са овдашњим начином живота и неким важним Војвођанима?

– Да, наравно. Има доста ствари које су ми у глави, о којима размишљам и којима се бавим, али знате како кажу - човек планира, а Бог се смеје. То тако функционише, према томе, оно што Бог буде дао, то ћу и урадити. Везан сам за Војводину, рођен сам и одрастао ту, па и данас када приђем Војводини срце ми заигра.

У последње две године снимљено је више од стотину домаћих серија. Успева ли уметност да добије битку са хиперпродукцијом?

– Увек успева. Ја сам човек који поштује све људе који раде, чиме год да се баве. Публика је та која каже шта јој се свиђа, а шта не. У свим државама имате гомилу пројеката и серија које су понуђене људима. Више се данас тиме баве стриминг платформе него телевизије, што све више узима примат и код нас, а тако ће бити и у будућности. Из мора хиперпродукције наравно излазе заиста квалитетне ствари. 

Владимир Бијелић

EUR/RSD 117.5814
Најновије вести