КАО И ЧВАРЦИ, ПРОЈА ПОСТАЛА ГОСПОДСКА ХРАНА Велику славу стекла нашавши се на топ-листи најбољих хлебова, а ево кад је најбоља

Велики славу добила је када ју је еминентни светски часопис уврстио на листу 50 најбољих хлебова на свету.

Свака домаћица има свој рецепт за који тврди да је најбољи, али осим неких модерних додатака, проја је одувек била иста у свакој кући. На питање шта је кључна разлика између хлеба и проје, одговарају да се то јасно зна.

– Кључна разлика је што се у проју додају кашика масти, прашак за пециво, топла вода, и што дуже месити тесто. Неко ставља чварке, неко сир, кајмак може и без, како ко воли – каже за РИНУ домаћица Борисава Лукић.

Ипак, пут до оне праве старинске проје од почиње у воденици поточари, где се кукурузно зрно меље на камену уз звук чекетала и жубор воде.

– Када имате домаћи кукуруз осмак, који је самлевен овде на овом камену, просто не постоји производ у овом домену који је бољи од њега. Ми у воденици мељемо само кукуруз, и наша брашна су без глутена. Такви хлебови су најздравији и данас се пуно траже – изјавила је воденичарка Тијана Марић, једна од ретких која стари занат чува од заборава.

Етнолози наглашавају да величина проје лежи управо у њеној једноставности – била је погодна и за поље, и за рат, и за трпезу, када ничег другог није било. А то је било често.

– У прошлости је пшенично брашно представљало луксуз, па је проја била неизоставна намирница на свим трпезама у српској култури због једноставне припреме и лако доступних састојака потребних за њено прављење. Некада се носила у њиву, а данас, исто као и чварци, постала је господска храна – казала је етнолошкиња Јелена Милићевић.

Једно је ипак сигурно – било са чварцима, сиром или као клот проја, она је била главни савезник нашег народа у свим недаћама и до дана данашњег нас није издала.