У тој причи пратимо младог фудбалера Дениса Марковића, проблематичног темперамента који од детињства због свог талента постаје мета различитих интереса. Филм отвара врата иза којих се крије наличје фудбала - новац, моћ, трговина утицајем, криминал и све оно што је далеко од очију јавности. Иза свега се заправо крије прича о модерном ропству које се огледа у односу између фудбалера и клубова, родитеља, али и менаџера. Једног од менаџера у филму игра глумац Петар Стругар, који је отелотворио лик Џонија, опасног момка, који због своје моћи одлучује о судбини талентованог фудбалера. Како је рекао у интервјуу за Дневников ТВ магазин, филм „Златни дечко” добро приказује друштво у којем живимо.
– Мислим да ова прича може да се примени где год је присутан таленат и његова експлоатација. Ту и јесте величина овог филма и управо у томе лежи снага овога што смо урадили – истакао је на почетку разговора за наш лист глумац Петар Стругар.
Да ли је по вашем мишљењу таленат заиста мета на челу сваког човека, што овај филм испитује од почетка до краја?
– Генерално, ми живимо у друштву и у таквој ситуацији у којој је све на продају, а посебно тај таленат, који је сам по себи крхка творевина, ретка и посебна. И онда када нађете тако нешто ретко и посебно па били то минерали, руде и гвожђа разна, злато или нешто слично, то значи да је то ретко. Чим је ретко то значи да је вредно, а чим је вредно значи да привлачи на себе разне интересе.
Како су вас дочекале те „крупне рибе“ у свету глуме?
– Не знам, ја сам доста особен и увек сам се трудио да будем свој. Тако да сам све време од како сам се појавио терао неку своју причу.
Након романтичног приказа света фудбала коју смо видели у филму „Монтевидео, Бог те видео“ овде имамо прилику да завиримо у мрачнију страну тог спорта. Јесу ли у овом филму сви сурови и заиста мрачни или има јунака који боје ову причу другим нијансама?
– У филму „Златни дечко“ заправо нема потпуно добрих и потпуно лоших ликова, о томе је и редитељ Огњен Јанковић причао. Сви ликови овде су животни и заправо онакви какви смо сви ми. Нико од нас није претплаћен на одређене особине и одређена осећања која даље воде до неких поступака који су добри или лоши. Реагујемо на то из каквог миљеа долазимо из ког образовања и свега што нас је формирало као личност. Такви су и ови ликову у филму „Златни дечко“ - људски су и шарени. Обојени су разним нијансама и бојама животним.
Какви сте ви приватно са фудбалом и пратите ли тај спорт?
– Не играм фудбал, а ни не пратим га. Не бавим се тиме, ја волим коње. Чим не тренирате фудбал долазите у опасност да се повредите, а то није добро ни за посао ни за здравље.
Да ли је спорт данас више од игре?
– Спорт данас је дефинитивно више од игре.
А коњи?
– Коњи су у мом случају живот!
Инструктори јахања често при упознавању са коњима истичу да ове животиње пројектују наша осећања и емоције. Сећате ли се какав је био ваш први сусрет са коњима?
– Да, они апсолутно реагују спрам емоција јахача. Ја имам ту црту, можда не тако здраву за човека, да се не бојим превише ствари (смех). И онда заиста нисам имао проблем са страхом када сам се први пут сусрео са коњима, нисам имао ту врсту баријере. То је у доста случајева резултирало неким повредама, а са друге стране мало ме пратила и срећа па нисам прошао баш трагично прошао (смех). Стога нису ни коњи регистровали неке страхове и због тога нисам имао проблема.
Одскок у свет путем интернета
Да се вратимо на филм. Са каквим емоцијама сте радили на пројекту који је захваљујући „Бета филму“ добио услове и има предиспозиције да успе у свету јер ће се дистрибуирати у више од 160 земаља света?
– То је генерално добро за све нас. За целу нашу браншу. За наш филм и кинематографију генерално. То је дефинитивно неки тренд који је већ постављен у свету одавно са овим интернет платформама као што су „Нетфликс“ и „ХБО“ и друге. Има их толико данас, а то је добро, јер култура се размењује, а размењују се и та нека интелектуална добра. Онда и наши пројекти имају бољу прођу и могућност да путују ван граница.
Је л' се враћате вашем сценарију који сте започели пре коју годину и можете ли нам открити о чему пишете?
– Враћам се! Тренутно га сређујем, тако да, Боже здравља, ускоро ћу да заокружим ту моју причу (смех). Не бих да откривам ништа о том сценарију, а ни то која је његова тема. О чему ћемо онда причати други пут? (смех).
Нисмо вас дуго гледали у филму, а ни на серијама које се много снимају у последње време. Због чега?
– Не знам (смех). Требало је снимам неколико серија које су пребачене због короне на ову годину па чекам да видим шта ће да се деси. Било је ту неких понуда, а и разних померања. Ове године ме такође чека неколико нових пројеката. Сад је све ствар пандемије и услова снимања и онда рачунају људи да ли је боље да се крене са снимањем па да га прекидамо или да га померимо и сачекамо тренутак да снимамо к'о људи. То је сад све организација.
Тренутно у Народном позоришту у Београду после дуго времена припремате представу „Године врана“, која се ради несвакидашње - са дуплом поставком. Колико је за вас као глумца занимљиво да радите на таквом пројекту?
– То јесте занимљиво. Тек сад улазимо у простор представе и даље се то дешава. Постављаће се још неких месец и по дана сигурно па ћу тек накнадно моћи да коментаришем.
Владимир Бијелић
