Индијска кинематографија из прве руке: И Бред Пит би у Боливуд

Са Индијским филмовима сам се први пут сусрео када сам се преселио у град Перли.
e
Фото: pixabay.com

Делим мишљење великог Ентонија Бордена, који је једном рекао: „Фасциниран сам индијском кинематографијом. Не разумем шта се дешава али сам фасциниран. Покушавају да се убију. Зашто певају? Зашто трче око дрвета? Зашто се не љубе? Стварно не знам, али је фантастично! Чудно и фантастично!” Када сам први пут чуо Индијце како причају о филмовима, појма нисам имао шта причају али је била јасна страст у њиховом објашњавању и гестикулацији. Желео сам да научим нешто више па сам се дао у истраживање.

Индијску кинематографију сви називају Боливуд, што је грешка. Боливуд су филмови на хинди језику. По утицају и популарности, они су најраспрострањенији. Коливуд су филмови на тамилском језику. Толивуд су филмови на телугу језику. Цела индијска филмска индустрија је сачињена од филмова у више од 12 дијалеката.

Са више од 1.000 објављених филмова годишње, Индијска филмска индустрија је убедљиво највећа у свету. На другом месту је изненађујуће Нигерија, трећа је Кина, а Америка (Холивуд) тек на четвртом месту са око 600 објављених филмова годишње. Индијски филмови постају све више популарни у свету тако да је и Бред Пит јавно изјавио да би желео некада у каријери да се појави у Боливудском филму. Такође, од својих филмова, Индија заради више од 111 милијарди рупија годишње (више од 1,5 милијарди америчких долара).

У Индији, глумци и глумице нису само обичне звезде, они скоро имају статус божанства. Године 2006. Амитаб Бачан, један од најпознатијих глумаца, примљен је у болницу јер је морао хитно да буде оперисан. Цела нација је стала. На телевизији су држане целодневне молитве. Широм целе земље људи су се молили у Амитабово име. Два човека су чак пешачила од Харијане до Мумбаја (више од 1.000 километара), носећи свету воду из реке Ганг, за коју су веровали да ће га излечити. Када је Амитаб изашао из болнице цела нација је славила. Њујорк Тајмс је објавио причу о овом феномену у којем су закључили да индијски глумци и глумице имају статус полубожанства и да на њих људи гледају као на свештенике у црквама током молитве. У биоскопу, пре сваке пројекције се пушта национална химна. Сви устану и певају. После химне аплауз. Тек онда креће филм. Пријатељи са којима сам куповао кокице пре филма су ме упозоравали да се у пар наврата десило да неко не устане током химне па су га линчовали на лицу места. Упркос њиховом видном задиркивању, нисам хтео да чачкам мечку а и из добре сам куће, па сам научио да ценим обичаје других.

Постоје неке предрасуде које прате Индијске филмове. Да су преко три сата дугачки. Да има превише невезаних сцена певања и играња. И да су често чудни и несхватљиви. Ово је истина само за оне необразоване и усковидне који кажу да воле филмове па упале село гори, а баба већ ради нешто. Филмови могу бити добри на било ком језику. И шта је било пре језика? Људи су заборавили неме филмове који су итекако квалитетни као и ови савремени.

Усмене препоруке у вези филмова више ценим од којекаквих, испразних филмских сајтова. Поготово од особа које ми делују на месту. Милионер из блата (Slumdog Millionaire) сам погледао раније али су ми пријатељи из Индије рекли да је филм превише комерцијалан и испразан па су ми препоручили следеће квалитетне наслове: „The Lunchbox” - романтична драма о пару који се заљуби преко порука, а да се никад нису упознали. Потом, „Дангал” - базиран на истинитој причи о рвачу аматеру који тренира своје ћерке да постану прве женске рвачице које су освојиле злато за Индију. Још један филм који ми се свидео је „Love Per Square Foot” - у којем пар покушава да купи стан уз олакшице које добијају брачни парови, иако нису у браку. Серија која је опште прихваћена је „Sacred Games”. Прва индијска серија коју је продуцирао Нетфликс. Полицијски трилер, смештен у Мумбајију, у којем корумпирани полицајац има 25 дана да спасе град од озлоглашеног криминалца. Погледајте серију ако већ нисте!

Најбоље индијско филмско искуство сам имао пре неколико месеци када сам ишао да погледам „Uri: Surgical Strike”. Филм је о истинитом догађају, освети индијске војске због терористичког напада на Кашмир. Филм је модеран и, продукцијски, може да стане раме уз раме са холивудским акционим филмовима. Колега ме је неколико дана наговарао да идем да га погледам. Један уторак, после посла, ме је буквално одвукао у биоскоп. Филм је на хинди језику, па ми је колега препричавао шта се догађа, као шаптач у представи. Договорили смо се да не мора да ми преводи сваку реч, већ само да ми да контекст сцене, а за остало ћу се снаћи. Тако ми је на пример само дошапнуо: „Овде се опрашта са мајком пре него што оде назад у војску”. Остало је било више него јасно. Филм је добар, не могу рећи одличан, јер нема Тома Круза у њему, а акциони филм без Тома Круза не вреди гледати.

Индијски филмови су нешто са чиме се тек упознајем као и са осталим аспектима ове невероватне земље. Свако искуство у Индији је другачије и несвакидашње. Индијски филмови имају исту структуру као и европски или амерички, само су допуњени са игром и песмом. Ти елементи могу да изгледају исфорсирано и чудно, али ако им дате шансу, можете их волети или мрзети али филмови ове нације вас сигурно неће оставити равнодушним.

Милош Дорошки

 

EUR/RSD 117.5946
Најновије вести