Како је Биљана Радонић постала Деви Мохан?

С тугом у души смо свесни чињенице да се у саком тренутку негде ратује. Мало је породица и на нашем подручју које нису биле додирнуте овим страхотама.
М. Миловић/Биљана Радонић
Фото: М. Миловић/Биљана Радонић

Зато су драгоцени људи који подстичу сарадњу међу народима и покушавају да допринесу миру. Управо о томе причамо са Деви Мохан, јога учитељицом и магистром Мировних студија (Универзитет Нотр Дам из Индијане, САД), супругом духовног учитеља Моханђија и мајком девојчице Миле. Упитали смо је како је дошло до тога да одабере баш овакве студије:  

– Те студије су изабрале више мене него ја њих. Наиме, моја породица је побегла из Подравске Слатине у Славонији због рата деведесетих година. Сестра и ја смо са мамом избегле и сваким даном ми је било све теже и теже, док се нисам једнога дана наљутила на Бога што и то мало што сам тражила ми није могло бити дато - ми наиме, нисмо знале да ли је тата жив, да ли ће бака и деда остати живи и да ли ћемо икада добити своју кућу назад...

Додирнула сам дно дна и тек када сам га дотакла осетила сам неку велику одлучност да ја нисам жртва и да то нећу више да будем. Удизање из тог безнађа, очаја и блата је било непроцењиво искуство, јер сам схватила да могу да учим, да се образујем и да то нико не може да ми одузме. Заветовала сам се себи да ћу имати квалитетно и високо образовање. Кренула сам да учим, мада смо живели у тешким условима – у соби без прозора, само је најлон био уместо стакла. Завлачила сам се испод јоргана и с батеријском лампом учила сатима. Мада су програми у школи били различити и мада сам се ћирилицом једва служила, ја сам с том новом енергијом убрзо све постигла и престигла.

Како је ваше школовање даље текло?

– По завршетку школе радила сам за Уједињене нације, штедећи за студије. После две године рада уштедела сам довољно за студије туризма у Београду, али сам се убрзо разочарала и напустила. После бомбардовања Србије успела сам да се запослим поново у канцеларији Уједињених нација у Македонији. Међутим, убрзо се тамо канцеларија затварала и пресељење је било за Приштину. Двоумила сам се, али сам ипак кренула тамо. Сећам се, улазила сам на Косово, а колоне Срба су одлазиле одатле... Глава ми је тамо често била у торби. Као да сам била у зони сумрака. Један од мојих познаника знајући зашто сам тамо ме је упитао зашто не покушам да конкуришем за неку стипендију? Ја ту мисао нисам ни имала! Као да су ми се врата отворила и ја сам почела да тражим по интернету...

И да ли сте пронашли стипендију за жељене студије?

– Пронашла сам стипендију за „Џон Кебот”, факултет међународних односа и дипломатије у Риму. Била је једна стипендија за цео Балкан, шанса је била мала, али ја нисам желела да је пропустим. Написала сам своју животну причу и послала. Добитак те стипендије и одлазак у Рим ми је био као неки сан – имала сам утисак као да сам из приштинске прашине стигла у рај. После све оне тежине коначно сам тамо осетила лакоћу. Сви ми, студенти с Балкана смо некако одскакали. Морам се похвалити да сам и ја била међу најбољима.

Како сте отишли у Америку?

– На самом крају студија сам открила да постоји магистратура из мировних студија. Успела сам да добијем стипендију и завршила те студије. Пред крај студија у Америци сам открила књигу која ми је променила живот: „Аутобиографија једног јогија“ коју је написао Парамаханса Јогананда. Она ме је толико дотакла, толико ми је дала одговора... Завршила сам студије схвативши да политика није мој пут и кренула да вежбам јогу и медитирам. Мада сам имала пословне понуде за Чикаго, посао за који сам се одлучила био је у Дубаију. То није био посао везан за моје студије и дипломатију, него за администрацију.

Зар то није био чудан избор?

– Испоставило се да сам дошла на право место, јер сам тамо срела духовног учитеља Моханђија, а потом сам постала његов животни сапутник. Баш он ме је усмерио да се поново вратим на поље дипломатије после толико година. Наравно, не политичке, него духовне, где људи различитих религијских опредељења разговарају, размењују искуства како би допринели миру. Испрва сам мислила да је то само позирање, али сам се разуверила. Прво сам пре две године била у италијанском граду Азизију, а потом сам говорила у парламенту светских религија у Канади.


Живети своју истину

Фото: М. Миловић/Деви са ћерком

Стари латини су говорили номен ест омен (име је знак), не без разлога, јер наше име има одређену вибрацију. Упитали смо како је Биљана Радонић постала Деви Мохан.

– Удавши се за Моханђија ја сам променила презиме и узела за презиме Мохан, да би после неког времена пожелела да моје име буде оно чему највише тежим тако сам уместо Биљана постала Деви (богиња, узвишена). Било је разних коментара на то, али то и јесте тест на духовном путу када ми имамо дубље искуство које се не поклапа с оквиром које други имају у својим умовима. Нема утабаних стаза на мом путу… Моје име ми је подсетник да треба живети своју истину, а када ми себе прихватимо такве какви јесмо, онда нас и други прихватају.


Ви сте тамо држали говор, како сте се спремали, шта сте рекли?

– Заиста је било посебно, никад ниједна жена с Балкана није говорила на оваквом догађају. Размишљала сам шта бих требало да кажем, а онда схватила да само треба да отворим своје срце. Многи су ми после прилазили да ми кажу колико их је мој говор додирнуо. Скоро сам учествовала на сличном догађају у Кашију у Индији под називом Унитy Еартх (Земља у јединству). Следећи је у граду посебних енергија – Јерусалиму. Није ни чудо да сви овај простор желе да дограбе, јер је то место моћи. Постићи мир на таквом месту је највећи изазов. Не можемо ми бити срећни, ако иза зида у другој просторији неко пати… Ми морамо да нађемо начин да свима буде добро и да сви живимо у хармонији. Када бисмо престали да грабимо, тада бисмо ушли у ту енергију хармоније, дељења, љубави, радости...

Колико је Гандијев приступ буди „промена коју желиш да видиш у свету” делотворан?

– Кључно је радити на себи, неће нам поље свести отворити прилику да допринесемо ако ми останемо само на подручју ума, тек када укључимо срце и свест. Тек када мир осетимо у нама тада можемо да дамо допринос другима. Да бисмо могли да дамо свој допринос пољу свести ми морамо да вибрирамо довољно јако и да имамо чисту намеру. Рад на себи није ствар прошлости, него је континуирани процес: што идемо даље само нам се отварају нови хоризонти, стижу нам нове лекције, можда још теже, нови изазови, нове прилике за раст... Знате, мир није само ствар интелекта, него је то првенствено духовна ствар, а духовност која је у срцу свих религија.

Колико вам је блиска мисао да мир треба препустити женама, јер ниједној мајци није циљ да јој син погине?

– Током студија смо имали пуно таквих дискусија где смо препознали да су највећи миротворци уствари жене, мајке, јер је у интересу сваке мајке да буде мир. Женска енергија је као вода која нађе пут, она је та која вида ране. Имам утисак да се на целој планети женска енергија враћа на свој престо и да ће је то увести у доба када ће коначно бити мир. Не би требало да чекамо да нам политичари донесу мир, него да кренемо од саме базе друштва, од нас самих… Много малих корака ће донети резултат!

Марина Јабланов Стојановић

Фото: М. Миловић, приватна архива

Обе сестре удате Индијце

И ваша сестра је удата за Индијца, колико сте ви једна на другу утицале?

Фото: Обе сестре удате Индијце

– Нисмо, мада смо повезане као близнакиње. Када сам радила у Дубаију, ја сам врло брзо напредовала на више позиције и у неком тренутку сам могла да одлучим кога ћу запослити. Желела сам да то буде моја сестра Данијела, па сам питала своје надређене да ли је проблем да њу запослим, јер има оне квалитете који су потребни, они су ми одговорили „да је најважније како ради“. Тако ми се Данијела придружила у Дубаију. Њу је њен пут после одвео даље у Непал где је срела Ранвира. Када хоћу да се нашалим на ту тему, кажем да смо обе удате за шефове - ја за свог гуруа, а она за свог надређеног. Таква нам је судбина.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести