Музиком и јогом до шесте димензије

Двадест првог јуна у целом свету се слави чаролија коју нам доносе две наизглед неспојиве области – музика и јога. Оно што музика чини за нашу душу и тело то и јога постиже на свој начин, јер када успемо да подесимо фреквенцију сопственог бића, улазимо у сазвучје са свемиром.
1
Фото: Приватна архива

Овај чаробни спој направила је и наша саговорница Новосађанка Сузана Грос-Марковић, диригент и хоровођа хора „Хармонија“ при Русинском културном центру и водитељка музичке радионице у Јеврејској општини Нови Сад, која у свом раду пуно користи јогу. Одликују је посвећеност, храброст и страст према музици. За себе каже да се рано заразила том лепом клицом – музиком и мада јој је живот био пун изазова, музика је била та која је била њена звезда водиља.

– Препознавши уметничку црту код мене, моја мама која је и сама била уметница (завршила је ликовну академију), усмерила ме је ка музици. Од својих првих корака волела сам да певам и плешем, музика је била важан неодвојиви део мог живота. По завршетку средње музичке школе „Исидор Бајић“ у Новом Саду, уписујем се на Педагошки глазбени факултет у Осјеку. Провела сам две дивне године тамо и то је био један од лепших периода у мом животу. Професинално, то сматрам најбољим темељом мог рада. Но, распала се Југославија и ја сам се вратила кући, у Нови Сад. Прешла сам на новосадску Академију. Много сам диференцијалних испита морала да полажем, а доста тога ми није ни признато, јер су били различити програми. Било је врло мучно и тешко. Враћена сам у прву годину и фактично кренула све из почетка.

Како је настао хор „Хашира“ који сте ви основали?  

– Потреба да идем путем којим се ређе иде, да преиспитам своје ставове, а вођена бунтовним духом, резултирала је жељом да оснујем свој хор. Како сам била члан Јеврејске општине у Новом Саду, а они нису имали хор још од времена Другог светског рата, добила сам сву подршку у реализацији идеје да окупим омладину Јеврејске општине и да кроз хорско певање радимо на развоју јеврејске традиције и културе. И тако, 1993. године настао је тада једини јеврејски хор у Србији и након две године добио име „Хашира“ што значи „Песма над песмама“. Са тим хором остварила сам за врло кратко време велики успех. Јеврејска музика је проткана утицајима с разних страна света и било ми је занимљиво да истражујем ту богату традиционалну ризницу… Након мог одласка у Израел, хор се у потпуности променио...

Зашто сте отишли у Израел?

– Морам признати да ме је сваки рат на овим просторима ишчашио, померио… Када је кренуло НАТО бомбардовање, саветовано ми је да се склоним са дететом, јер сам се у међувремену удала и развела… Отишла сам на пар дана у Будимпешту, да бих се потпуно неплански иселила у Израел и остала тамо три године. Није лако када вас тешкоће опколе, али када се начини временска дистанца, онда схватимо да су сви ти изазови с којима смо се суочавали били благотворни и да су то биле лекције које смо требали да научимо. Без њих не бисмо били оно што смо данас.

Да ли сте се и тамо бавили музиком?

– Музика је увек била са мном ма шта да сам радила. Пошто нисам стигла да дипломирам, онда сам тамо спремала преостале испите… То ми је дошло као срећа у несрећи– психички ме је то одржало у равнотежи. Ретко коме може да се посрећи па да у некој страној земљи одмах почне да ради у струци. Радила сам свакојаке послове да бих преживела и прехранила трогодишњег сина. Живела сам у кибуцу прву годину… Те прве године сам окупила групу певача за неке приредбе – било је занимљиво да сам као Јеврејка из Србије, земље која тада није била на лепом гласу, дириговала волонтерима из целог света… Но, и поред свега живот ми ту није био лак – осетила сам шта значи бити нови усељеник, иако Израел обожавам и сматрам својом другом домовином, осећала сам се као дрво коме је посечено корење. Тако да сам се после три године ипак вратила у Нови Сад. Но, живот не стоји, него иде даље, тако да не можемо да се вратимо на исто место где смо стали када смо отишли…

Фото: Приватна архива

Да ли то значи да сте кренули поново испочетка?

– Наравно, месецима сам тражила било какав посао, схватила сам да не могу да завршим академију, јер нисам имала довољно новца… Но, позвали су ме да радим с групом певача у словеначко друштву „Кредерица“. Убрзо је то постао један респектабилан хор. Једно време сам предавала музилчко у школи „Др Милан Петровић“ и радила музико-терапију с васпитно запуштеном децом што ми је било велико искуство. Дуги низ година сам свирала оргуље у Реформатској цркви. Била сам и кустос и секретар удружења уметника „Ликовни круг“ на Петроварадинској тврђави… Тако је 2007. стигао позив свештеника Романа Миза да оснујем мешовити хор Русинског културног центра и гркокатоличке цркве Св. апостола Петра и Павла у Новом Саду. Тај хор смо назвали „Хармонија“ са њим радим и дан-данас. У међувремену сам провела непуне три године у Канади где сам основала и водила хор при Синагоги у месту Гуелф и била веома активна у верском и традиционалном животу једне мале, али пуне љубави јеврејске заједнце. То је огромно искуство које преносим данас у раду са децом. Када сам се вратила из Канаде, посветила сам се академији и вишеслојном раду на себи. Коначно сам дипломирала на Новосадској музичкој академији и званично постала професор солфеђа и музичке културе и хорски диригент.

Када ја пронађем хармонију у себи, онда могу да је побудим и код других. Тада креће чаролија вођена позитивном енергијом, јер све се те вибрације одједном заталасају и ти таласи путују од мене ка хористима, од хора ка публици, од публике ка хору и тако укру

Које су методе да се потпуно различити људи, различитих гласова ускладе?

– Осим сопственог искуства као певача у хору, свог знања и искуства које сам стекла и још многих других различитих метода, веома важна је она да се пронађе склад у себи. Да бих то донела хору, сама ја морам бити хармонизована, а ту наравно помажу јога и медитација. Јога нису само асане, јога је дисање, став, лакоћа, опуштеност… Када ја пронађем хармонију у себи, онда могу да је побудим и код других. Тада креће чаролија вођена позитивном енергијом, јер све се те вибрације одједном заталасају и ти таласи путују од мене ка хористима, од хора ка публици, од публике ка хору и од хора ка мени и тако укруг. Зато смо сви и усхићени на крају, јер нам се подигла вибрација, јер смо се уз музику узвисили и дотакли неку другу димензију, четврту, пету, шесту… Додирнули лепоту…

Да ли вам је познато једно истраживање Универзитета у Гетеборгу где је потврђено да срца хориста куцају у истом ритму?

– Да, веома занимљиво изтраживање, где се потврдило оно што смо ми интуитивно знали. Наиме, то истраживање је показало да не само што се откуцаји срца певача у хору лагано успоре док изводе неку мелодију, него се и ускладе, тако да је ритам откуцаја свима исти! Често диригенти казују „треба да дишете као један“, то је то...


Рад с децом

Сузана Грос-Марковић од 2018 године ради у дечијем клубу Јеврејске општине Нови Сад као руководиоц  музичке радионице  који окупља децу  од 4 до 12 година. Њихов први јавни наступ је био на Дечијем међународном фестивалу „Буди” у Панчеву 7.6.2019.

– Овај фестивал је специфичан по томе што је сваки пут гост-домаћин нека од амбасада у Србији и тада је цео фестивал у духу те традиције и језика. Ове године, гост-домаћин је Израелска амбасада и отуда повод за наше учешће. Пошто је слоган ове године на фестивалу („Буди” ) „Оно што те чини срећним", ми смо у програму, највише кроз песме представили три радосна празника у јеврејској традицији (Ханука, Пурим и Шабат). Сав програм је био на хебрејском и протекао је веома добро, а што је најважније био је лепо примљен од публике уз добијену плакету и маскоту.


Фото: Приватна архива

Колико је то повезивање важно?

– Мислим да је јако важно, јер тек тада може да се деси музичка чаролија… Сматрам да се не може баш све навежбати. Важно је да се тачно отпева, али је по мени много битније да се постигне та енергетска повезаност, да се осети емоција. То је оно што покушавам да радим на пробама. да сваког мотивишем да ради на себи. Да се на тренутак заустави у овој животној машинерији, да буде у садашњем тренутку и да погледа у своје срце, да дотакне и отвори душу…

Шта је за вас ту најважније?

– Љубав! Да бисте успели у било ком послу важно је да волите оно што радите и да радите оно што волите. А ја све радим из љубави и с љубављу. Она је кључ свега. Љубав је то магично везиво која нас повезује с другима и са нама самима.

Марина Јабланов Стојановић

EUR/RSD 117.7414
Најновије вести