Поновним читањем његових препорука и упутстава, увиђам колико је све што је написао пре сто година актуелно и преко потребно у данашњим условима живота.
Пасивно посматрање он описује као умеће слушања и разумевања себе. У себи проналазимо одговоре на сва питања, одговоре које већ имамо, али их не чујемо „због своје сујете и бесмисленог лактања мисли“. Ниши каже да ми не желимо да слушамо свој организам јер је „наша особина да много причамо и да смо изузетно сујетни“.
Кроз призму његових речи посматрам ових дана свет око себе. На обале језера, на којем смо се возили чамцем, похрлили си људи жељни одмора у природи, што је добро, али већина тих групица излетника понела је са собом звучнике из којих треште разне буке, јер оно што се из њих чује није музика, него неко кењкање, заурлавање и блебетање. (А овце и козе у чуду, у шта се претворило њихово блејање и мекетање.) Људи више не умеју да буду у тишини. Дођу у природу и са собом донесу свој немир, своју буку и све оно што ће им одвући пажњу са себе самих и са прелепе природе која их окружује.
Ал' би било лепо када би макар на кратко обратили пажњу на своје дисање, посматрали своје мисли које се „лактају“ без прекида и полако их све отпустили од себе и заронили у себе. Тада би могли да комуницирају са сопственим организмом у којем постоји огромна мудрост. Он би их подсетио где су се то одвојили од себе, од сопствене душе, од природних закона који владају у организму као и у природи и било би им јасно да нарушавањем тих природних законитости, нарушавају сопствено здравље.
Кацуџо Ниши је био толико болестан да су га још у детињству отписали и лекари и родитељи, али он је успео да се излечи пре свега посматрајући природу и проникавши у њене законитости. Увиђајући циклусе у природи, престао је да се плаши физичке смрти, јер је схватио да је живот вечан и да само мења облике кроз које се изражава. А када је нестао страх, почело је оздрављење. Практиковао је свакодневну медитацију, јер једино тада, када нема ускомешаности свакодневног живота и када мозак није заузет истовременим решавањем бројних проблема, успевао је да уђе у стање унутрашње тишине. У том стању, појављују се одговори на сва питања, а посебно на „како да се исцелим?“
У први сусретима са информацијама о унутрашњој тишини, све то делује мистично и сакривено, а у ствари је затрпано свакодневним мислима којима се непрекидно оптерећујемо мислећи да је то нормално стање свести, јер у својој еволуцији још увек нисмо довољно упознали механизме свог мислећег ума. Али када дођу комплексне и тешке ситуације, онда почињемо да тражимо решења. Све што се тренутно догађа широм планете, мени изгледа као позив на буђење, а Нишијеви савети су само део безбројних начина којима ћемо бесмислену буку претворити у смислену тишину. Па, добро нам јутро.
Нина Мартиновић Армбрустер
