Бирамо хоћемо ли попити кафу и упалити цигарету, или ћемо урадити неке лагане вежбе истезања па доручковати. И тако током целог дана: бирамо хоћемо ли насести на нечије намештаљке, хоћемо ли се изнервирати због туђих покушаја да нам искроје дан, хоћемо ли животне дарове узети здраво за готово, или нећемо. Иако се неки питају да ли ми уопште имамо било каквог избора или смо заробљеници судбине, ја бих рекла да избор увек постоји.
Ако ништа друго, увек можемо да бирамо како реагујемо. За то је додуше потребно да будемо мало свеснији себе и свог понашања, што није лако. Мора много да се вежба. Свакодневно, упорно, истрајно и непоколебљиво. Али кад се успе, буде много лакше. Ево узмимо за пример мене. Ја стално радим на томе да будем што свеснија себе и свега што се догађа у мени, али ипак моју пажњу и даље у главном заокупља оно што се догађа око мене. Мало, мало, па тражим неке кривце или неке околности које су довеле до неког мог стања које ми не прија. Па се онда љутим, дурим, хоћу да истерујем неку своју правду, и онда се „ухватим“. Деси ми се онај „а-ха!“ моменат када схватим да сам се опет, по ко зна који пут упецала у замку и почела да узроке за неке непријатности тражим негде изван себе. Тада дубоко удахнем и тако себи дозволим моменат пресабирања у којем сагледам ситуацију из сасвим другог угла. У тренутку дубоког удаха, повећана количина кисеоника јурне кроз цело тело, освежи брзином бљеска муње и мозак и срце, па се ум нагло разбистри, а поглед као да је усмерен од некуд од горе. У тренутку јасније сагледам ширу слику и јасно ми се покаже који избор треба да направим. Шта је оно што је битно? Шта је овде у ствари битно? Битно. Бит. Суштина. Верујем да је у тој речи садржана сва мудрост свакодневних избора. Када бих увек била свесна тог питања шта је битно, доносила бих увек добре одлуке и увек би моји избори били мудри и плодоносни. Како сам прихватила општеприхваћену верзију стварности у којој сви негде журимо, да нешто постигнемо и никада у ствари не стижемо да у постигнутом уживамо, тако сам усвојила мустру понашања по којој је све нешто хитно. А када се ради оно што је хитно, врло се често испусти оно што је битно. Заборављам да је у животу најбитније оно што је битно. А како се одређује шта је битно? Лако је, јер речи говоре саме за себе. За живот је битно да се живи (а не да се нешто чека, прескаче или заобилази). За човека је битно да буде човек (а не да се понаша као звер). И то је већ сасвим довољно за основу сваког избора који правимо у току дана. Сваког, па и најситнијег избора.
Када у основи било које моје одлуке стоји питање шта је у тој одлуци битно, решења као да се сама нуде. Одлуке доносим из срца, потпуно мирне савести и оснажене воље и све се после одвија као да је ношено неком моћном силом која сваки корак на мом даљем путу подржава и ојачава. Уз мало свакодневне вежбе, чак и оно што мора да се уради хитно, може прво да се провери да ли је битно. Временом се све усклади са оним што је битно и сваки избор који правим иде у правцу напредовања како за мене, тако и за моју околину. Све оно што није битно остаје негде далеко иза мене, када у први план изађе љубав, људскост и доброта, свака одлука има неку посебну тежину. А баш та тежина јој даје неопходну лакоћу којом се све решава једноставно, лепршаво и весело. Ако бирам ослањајући се свесно на оно што је битно, сваки мој избор на крају буде прави, благородан, води ка радости, напретку и задовољству. А то је на крају крајева, баш битно.
Нина Мартиновић Армбрустер
