Нинине мустре: Машта

Кад сам била мала, глава ми је вазда била у облацима.
Nina Martinović Armbruster Foto: privatna arhiva
Фото: Нина Мартиновић Армбрустер Фото: приватна архива

У ствари, мени је глава стајала сасвим на свом месту, али неки су људи коментарисали ово у вези са облацима. Понекад сам се жустро противила тој опасци, а понекад би ми баш и годило. У ствари, кад мало боље размислим, увек ми је годило, јер да, то сам била ја, само сам понекад глумила да ми је криво што ме неко види са главом у облацима, јер то се некако није сматрало ни пожељним, а ни нормалним.

Осим тога што ми се чинило да је глава у облацима неправедно протерана из пожељног понашања, дуго ме је мучило и питање зашто сви људи немају главу у облацима? Као да нико није схватао колико је тамо „горе“ лепше. То што сам ја имала порив да улепшавам ствари, да им у машти додајем другачије квалитете, да догађајима приписујем нека лепша значења, а да људима бришем непожељне особине, већини је било неозбиљно, а живот је био тако озбиљан. А мени некако није. Ја сам једва чекала прилику да се насмејем, да нешто урадим тако да некоме буде забавно, да се обрадује или барем насмеши. Та је врста понашања већим делом произилазила из моје потребе да се другима допаднем, да ме воле и да сам свима некако супер.

Дуг је био пут одвикавања од таквог понашања, јер је било неопходно да се сама себи искрено допаднем, а мени ни на крај памети није било да бих била у стању да себе не волим довољно. А ипак је било тако. Међутим, иако сам се временом заволела и драстично смањила ту потребу да се свима допаднем, моја глава је и даље у облацима, само сада, она је тамо са врло свесном и одлучном намером. Са тог места, моја глава црпи најлепше могуће слике будућности, људима придодаје неке посебно лепе квалитете, а догађајима даје сасвим другачије значење од онога како стоји у званичним извештајима.

Данас то врло свесно радим јер сам се више пута уверила да је оно што је већини постало нормално, заправо једно дегенерисано понашање. У мојој машти нема лажи, простаклука, баналности, безобразлука, злобе и сујете, чиме смо окружени у свакодневици. У мојој машти, људи почињу да освешћују колико је важно сачувати и неговати људске врлине, колико је важно показати и указати на доброту, љубазност, саосећајност и искреност.

Истичем да то радим то свесно зато што се у овом реалном животу, ту испод облака, све чешће појављују баш такви људи и баш такве ситуације, као из моје маште. И све их је више. Довољан је поглед и пар речи и препознамо се. Тихи су, ненаметљиви, нису у првом плану нити на насловним странама. Они који се и нађу на насловницама, ти већ имају огромну снагу да поднесу бес оне друге стране. Јер када ту другу страну „нападнеш“ добротом, културом, хуманошћу и људскошћу, она хоће да полуди. Управо томе сведочимо на све стране.

Али знам да ће и то проћи. У мојој машти, већ смо у једном сасвим другачијем свету. Живимо у складу са природом и свим природним законима. А у природи, када посејеш жито, неће нићи кукуруз. Зато маштам, сејем по тим невидљивим њивама прелепе слике спокоја, лепоте, мира, радости и љубави и бескрајно се веселим призорима које моја глава у облацима већ види. Машта је моћан алат који нам је дат, па нећу ваљда да га тупим на глупости у којима нема радости?

Нина Мартиновић Армбрустер

www.ninamartinovic.com

EUR/RSD 117.5896
Најновије вести