Тачније, који би могли да покаваре тај доживљај, али ја сам се током последњих година променила, па им то више не допуштам.
Нама креативцима најтеже падају рокови и термини који су део свакодневног рада и који морају да се поштују, а са друге стране, креативност не зна ни за време, ни за рокове, ни за термине снимања или монтажа. Креативност се налази негде дубоко скривена у подвсесном делу ума и испољава се онда када она хоће, или барем то тако споља изгледа. У главном се испољи баш у супротним околностима: када нема никаквог притиска, него када сам потпуно опуштена и отвореног ума за све оно што би могло да се деси.
Последњих година прилично дисциплиновано вежбам да себи створим услове у којима бих без обзира на рокове и термине, била потпуно опуштена и уверена да ће моја имагинација већ некако да пронађе неко решење. Када се решење и поред моје свесне воље да га опуштено дочекам не појављује, онда применим другу врсту тактике, а то је да се препустим, па како буде да буде. Својим крхким људским умом не могу да пронађем решење, па се у мислима обратим Универзуму, препуштајући му да он нађе за мене најбољи излаз.
Такве се ситуације у главном дешавају када са потенцијалним гостима договарам термине за састанке и снимања. Са једне стране морам да поштујем процедуре „споровозног“ програма, а оне налажу да се бар недељу дана раније најави термин за снимање, онда се на основу тога добије и термин за монтажу, а онда се умеша људски фактор.
Деси се да се потенцијалном саговорнику нешто испречи и није у могућности да поштује договорени термин. Некада је то болест, некада изненеадни животни догађаји, али шта год да је, ја се тада нађем у небраном грожђу, јер морам да реагујем и брзо пронађем алтернативу, да не бих остала без емисије те недеље. Тада морам да зовем неке друге људе, да се извињавам што је време за прирпрему и реализацију кратко, а они онда морају да провере своје распореде, па ће да ми се јаве касније, па ако одговор буде негативан, време за проналажење следећег потенцијалног саговорника је још краће, а тензија је још већа.
Е, тако је било раније. Од када се ослањам на Универзум, коцкице као да се саме од себе слажу, и све буде у реду, онако како свима одговара. Како то нисам савладала још пре тридесетак година, лепо нисам паметна. Колико бих мука и нервирања себи уштедела? А опет, да ли бих се икада обратила Универзуму и увидела колико је моћно када му се препустим, да нисам имала изазове који су ме до тих сазнања и довели? На знам тачан одговор, али верујем да је баш тако требало да буде. Нека и даље буде по вољи Универзума. Мени одговара.
Нина Мартиновић Армбрустер
