Верује да ће ово време у којем живимо, таквим особама најтеже да падне, зато што ћемо кад-тад сви да увидимо да смо у ствари сви повезани, сви смо део једне веће целине, колико год да нам физичка раздвојеност пружа другачију слику.
Некада се говорило да смо ми људи бића која имају душу. Последњи деценија се то мења и све се чешће говори да смо ми у ствари та душа која проживљава искуство у људском облику. То људско искуство се доживљава наравно у физичкој форми и због тога и имамо осећај да смо једни од других раздвојени. Видимо јасну границу између својих физички тела. Али на нивоу душе, кажу, нит' има раздвојености, нити има граница било које врсте. Ту смо сви повезани, тачније речено – испреплетани. Ако поверујемо да је то тако, онда ћемо почети да примећујемо да смо сви у ствари веома слични. Сви ми проживљавамо нека искуста. Некоме све иде од руке, или барем тако изгледа, а неко се саплиће и пада на сваком кораку у свом животу, или барем тако изгледа. Са друге стране, има и оних којима све иде, а стално нешто кукају, као и оних којима ништа не иде, али стално су оптимисти и радују се животу. Оно што је мени најинтересантније од свега је што увиђам све више да је то тако нормално, и све је део неког искуства које смо намерили да проживимо. Није добро да оцењујемо нечије понашање, нити да га осуђујемо, све док не знамо како је бити у његовој кожи, а то не можемо. Зато можемо само да неког прихватимо таквог какав је, или да га не прихватимо, да се од њега удаљимо, ако нам је његово понашање одбојно. Свако, вероватно, ради најбоље што зна у жељи да на најбољи моући начин иде кроз животне изазове. Неко се свесно труди да упозна себе и своје механизме понашања како би из себе извукао максимум, а неко понавља једно те исто понашање и стално се чуди како се резултати које у животу добија не мењају. Нема потребе критиковати га. Он једноставно не види да се врти у круг. Он је у овом животном искуству изгледа добио задатак да учи тако што понавља исте грешке, и ко зна колико ће пута још да их понови док се не освести. Неко би то назвао глупошћу, али ретко је ко све научио из прве.
Имам снажан осећај да свако од нас припада том великом систему људских бића и да колико год мислимо да смо одвојени једни од других, другачији и посебни, ми смо његов неодвојиви део. Ја сам као прст на руци: има још сличних мени, мада сваки има другачији отисак, сваки изгледа слично, иако се разликује. Али на крају, сви припадамо истој шаци, истој руци и истом телу. Тако видим и нас људе: чак и када изгледамо различито, понашамо се и реагујемо различито, сви смо ми само људи који пролазе разна искуства, најбоље што знамо. Па хајде онда да једни друге мало боље разумемо, да се подржимо и помогнемо да пребродимо све недаће на које наилазимо, јер смо сви повезани и не може једнима бити добро док су други у патњи. У случају нас који још увек душу имамо, вредело би да је од сопсвтене глупости сачувамо.
