Као што се промене временски услови, променим се и ја, барем у неким детаљима, а некада то буде и значајније. Не променим само боју косе или облачим више цветних дезена у пролеће, а на јесен више земљаних боја, буде ту увек неких дубљих, унутрашњих промена. Их, када бих израчунала колико сам таквих смена доживела до сада, питање је колико сам ја уопште она ја, од пре неколико година. Мало тога је остало исто.
Ипак, постоји неки део мене који је непромењив. Ваљда је то нека моја суштина, усудила бих се рећи да је то душа. Она нема много везе са телом или са мислима, или са емоцијама. Душа све то само облачи и свлачи по потреби, као неке хаљине. Имам осећај да се целога живота миц по миц, ја у ствари прилагођавам својој души и откривам мало по мало испод нагомиланих слојева уверења, научених понашања, прочитаних савета или ископираних начина размишљања, шта је и каква је та моја душа. Шта је то што је истински радује? Које су то моје активности толико блиске мојој души да ми срце разиграно трепери док сам у њима? Потпуно сам уверена да је то радосно треперење у срцу, знак којом ми моја душа говори да је радосна и да сам управо на оном путу који ми је њоме (мојом душом) зацртан. Примећујем све чешћа престројавања и подешавања својих понашања, чак и ван временских сезона. Нека се моја понашања суштински мењају, и за све оне људе којима су баш та понашања била мој одраз, ја постајем необична, далека, промењена. Остају негде ван мог радијуса кретања, размишљања или пословања. Оне приче без смисла, тек да се нешто прича, не желим више да подржавам. Чим осетим пад енергије, а тело ми то јасно покаже кроз неку тиху нервозу, осећај слабости који увек прво крене од нерасположења, одмах потражим начин да нелагоду прекинем и да се нечему другоме окренем. Некада покушај да се промени тема није успешан, и тада једноставно прекинем разговор и вратим се неким својим активностима. Саговорници реагују на два начина: увреде се, или ни не примете да нисам више са њима, него лагано и даље говорећи траже следећег саговорника и ка њему усмеравају своју пажњу. Раније ми је било врло непријатно да на тако отворен начин чувам своје право да идем путем сопствене душе, а не путем испуњавања туђих потреба за енергијом. Али након што сам небројено много пута увидела колико је болније што ми душа пати, него што ће его да ми негодује због тога шта ће неко мислити о мени, мој избор понашања увек је на страни оног који прија души.
Зато ме не чуди ово престројавање на свим нивоима живота. Одлазе навике, одлазе нека понашања, одлазе неке старе ципеле и неки, некада драги људи. Остају они са којима је довољно понекад да се видим или чујем и да тај један разговор осветли цео тмурни, јесењи дан. Свесност вежбам дубоким, свесним дисањем, примећујући једноставно како дах улази и излази кроз нос, а онда лакше примећујем и много суптилније ствари око себе. Тада осетим и да ми се душа радује, јер престројавање је због ње, од које нема ништа важније.
