Будући да је дописница из Новог Сада њој ниједан дан није исти и често је можете срести како јури са микрофоном и камером у рукама или док у једном од омиљених јој кафића у паузама између снимања монтира прилоге и уговара нова снимања. Има леп радни стаж у новинарству, па за стрес и трему пред камерама данас и не зна. Иако је приватно, можда, како каже, несигурна, признаје нам да неколико минута колико има у лајв програму јесу њена зона комфорa.
Сандра је иначе и дугогодишња репрезентативка у савате боксу и остварила je бројне победе у том спорту. На њеној витрини налазе се две сребрне медаље са европских првенстава у савате боксу и једна бронзана, а остварила се и као професионална боксерка. Након богатог искуства које је стекла, Сандра је одлучила да организује прву ревију женског бокса под називом „Револуција“, која ће бити одржана 8. марта, у 18 часова у Малој сали Спенса у Новом Саду. „Револуција“ ће бити и њен опроштајни меч. Осим тог меча у професионалном боксу, те вечери надметаће се 12 девојака у шест уводних мечева, а и судије у рингу ће на „Револуцији“ бити жене. Идеја самог догађаја је да девојке у том спорту постану видљивије. Улазнице се могу купити путем продајне мреже Гигс Тикс-а, а сав приход биће уплаћен клубовима девојака које се на ревији женског бокса буду бориле, за њихове даље припреме и већу видљивост, а други део новца биће уплаћен за лечење оних којима је тренутно новац најпотребнији.
Пошто сте прошли пут од локалне новинарке до оне која ради за телевизију са националном фреквенцијом, да ли се однос људи према вама променио?
– Јесте, префикс „национално“ баш доприноси да брже дођеш до изјава. И то ми се не свиђа јер сам и сама била локални новинар, али и даље људи подједнако беже од микрофона на улици, нема везе која је телевизија у питању. Када изађем у центар Новог Сада са микрофоном то је као да сам изашла са пушком (смех). То се никада неће променити, е сад, до новинара је да ли ће се искезити, као ја, и трчати за њима.
– Идеја за организацију таквог догађаја постоји већ две године. Увек ми је било интересантно да промовишем савате бокс чија сам репрезентатива била десет година. Пошто ће то бити и мој опроштајни меч, решила сам да започнем нешто ново и помогнем свим тим девојчицама које су сјајне и започнемо револуцију, а надам се да ће следеће године то постати еволуција и да ће многи људи знати за то, да промовишемо девојке које су већ успешне у борилачким спортовима, али и оне које ће то постати у наредним годинама.
Колико је видљива дискриминација према женама у том спорту? На шта сте ви конкретно наилазили?
– Статистика на коју сам као новинарка наишла је да су спортискиње генерално у односу на спортисте у медијима данас заступљене у мање од 20 одсто. Кад томе додате жене у борилачком спорту то је вероватно једноцифрен број. Не знам зашто је то тако. На својој кожи то нисам осетила, јер су колеге стварно писале о сваком мом успеху и неуспеху, али, нпр. јуче смо имали првенство Војводине у женском боксу a ја јутрос нисам нашла вест, као ни о томе да је једна од девојака која ће учествовати на „Револуцији“ проглашена за најбољу сениорку и да је после годину дана освојила поново медаљу. То је само један од примера дискриминације, а да вам не кажем да и даље постоје тренери у клубовима борилачких спортова који не желе да тренирају девојке. Они који су дали шансу девојкама су се пријатно изненадили, јер те девојке су стварно донеле фантастичне резултате клубовима. Тако нпр. клуб „Трон“ у Новом Саду има две троструке светске шампионке у кик боксу - Сашку Крстић и Теодору Манић, што је баш много медаља на једном малом простору, а има их доста и у Новом Саду и у Србији.
Шта је вама остало недосањано у боксу?
– Остало ми је недосањано да сам још десет година млађа (смех), али не да бих изгледала млађе, него да бих могла да се такмичим још десетак година, јер се уопште не осећам као да ове године пуним 40 година. Недосањано ми је је то што су све моје новинарске и спортске награде углавном друга места, ако изузмемо државна првенства. Са тим сам се помирила и радије бих узела сва та друга места, него нпр. једну златну јер сам успела, не знам ни ја како, да будем добра у две тотално различите сфере. Нисам најбоља, али јесам добра и мени је то сасвим довољно.
Претпостављам да је, када сте улазили у тај спорт, било оних који су се чудили зашто сте одабрали баш бокс. Како данас реагују? Да ли се свест људи који вас окружују променила?
– Па шта да вам кажем - моја мама ни дан данас није погледала ниједан мој меч, а браћа увек воле да се шале и кажу да ми не треба фотоапарат јер у ургентном праве лепе А4 слике (смех). Пријатељи су ти који су ми дали много већу подршку за бављење овим спортом. Свест се сада јесте променила. Стварно могу да кажем да са сваким новим чланком или видеом који изађе о мени успем да пренесем то што волим. Другачије гледају на бокс, али треба ту још много. Треба медијске подршке и пажње да би се то променило. Да камере мало више зађу у животе тих девојчица и забележе како се оне муче до сваке медаље и шта све морају да прођу.
Новинарски посао је некад врло сличан боксу. Колико сте се пута нашли у рингу са саговорницима и темама које сте обрађивали?
– Не заборављам чињеницу да 80 одсто људи нити се обучава за камере нити се са њима сусреће и мени је то једна врста арене. Осмехом и лепим речима кравим саговорнике. И ту не заборављам да сам и ја гледалац и један од њих. Новинарство је арена у којој се борим да осмехом и лепом речју убедим људе да ми повере своју причу, а у рингу рукавицама (смех).
Да ли вас се људи плаше, поготово званичници, када их интервјуишете?
– Сви се шале на тај рачун (смех). Мислим да није било саговорника који, кад је чуо да сам боксерка, није рекао: „Јао, па ми морамо да пазимо како са тобом причамо“ (смех). Увек им објашњавам да сам ја „мица“ која плаче на филмове и којој позли кад чује да се неко гласно свађа, а камоли да видим тучу у кафани. Једино морате момке да питате. Они и даље нешто баш и не прилазе (смех). Нема разлога за страх, не могу да им објасним (смех).
А када сте заволели новинарство?
– Новинарство сам заволела са 14 година, када ми је још док сам била у школи у Зрењанину, једна локална телевизија дала одрешене руке да најављујем шта се дешава у граду. Мени се тај формат јако свидео. Стицајем околности отишла сам на студије Права, јер Журналистика тада није постојала у Новом Саду. Чула сам за оглас за посао на радију „АС“ па је друг послао мој CV и на радио и на ТВ „Панонија“, где су ми понудили да радим црну хронику. Пристала сам и у наредних шест година сам почевши са том ТВ, преко „Новосадске“ и на крају „Прве“, радила ту рубрику. Свашта сам научила у том послу, а најбитније је то да црна хроника није за мене. И дан данас се изнова заљубим у свој посао. Улепшава ми сваки дан.
Да ли је било оних људи којима сте помогли својим причама?
– Јесте. У емисији „150 минута“ имамо рубрику „150 решења“ и често нам људи пишу. Ми онда будемо досадни по новосадским институцијама. Нису то велике победе, али увек кажем да је мој прилог намењен једном човеку. Ако стварно успе да се макар један човек замисли, насмеје, орасположи, онда је и моја мисија успела. Не можемо променити све, не можемо свима помоћи, али увек ћемо скренути пажњу. Било је баш доста тих малих-великих ствари.
Владимир Бијелић
