Тај такмичарски дух где свој дела поредим међусобно помаже ми да будем темељнија, сложенија, прецизнија, вођена једним циљем – да будем боља са сваком новом књигом, рекла је списатељица Ангелина Петровић на почетку нашег разговара о животу и раду писца током пандемије.
- Пре два месеца завршила сам свој девети роман након две године писања и са нестрпљењем очекујем излазак романа крајем августа - најавила је Ангелина Петровић која пише популарне мистерије, драме и трилере и чија су дела, осим љубави публике, побрала и вредне награде попут националног признања Златна значка, али и номинације за престижну Нинову награду.
Каква књига нас очекује?
- У питању је још један психотрилер из мог пера, слојевита и сложена прича о доктору Владимиру који бива осуђен на доживотну робију ради петоструког убиства. Његова борба да докаже своју невиност досеже неслућене висине, истовремено и падове. Паралелно исписујем трагичну судбину пензионисаног агента државне Безбедности који једини верује у његову невиност. Окосницу приче чине три судбине, међусобно повезане и све оно што се дешава до самог краја тешко је препричати у пар реченица, али моји читаоци знају да их пре свега чека прича која тера на размишљање, а тек након тога пружа и задовољство. Све заједно чини ме романсијерком оштрог пера па иако словим за тешког писца, тврдим да је писање доживотно учење и да сваком новом књигом растем у најпозитивнијм смислу те речи. Књига не сме да буде штиво које ћете заборавити након пар дана, већ мора да остави макар мали таг у душама читалаца. Онај дубљи, у времену, оставиће само они аутори чија дела поседују емоцију и суштину.
Будући да сте аутор осам романа и имате издавачку кућу, како из оба ова угла оцењујете стање у издаваштву након пандемије?
- Већ неколико година имам своју издавачку кућу – Издавачко продуцентску кућу Цепелин коју водим са сином, филмским редитељом, Давидом Петровићем. Уметнички посматрано, свеједно је ко вам је издавач, али ако се осврнем на другу страну читаве приче, а то је пословност, свакако да све добија другачију димензију. Осећам се лагодно, заштићено, јер сам избегла све оне замке које издаваштво носи само по себи, а то је превара, непрофесионалност итд. Била пандемија или не, сви издавачи желе да зараде, док аутор жели да се његова књига промовише и продаје у књижарама. Пошто је мој син и мој издавач јасно је да немам такве осцилације и да могу да се сасвим посветим писању без бојазни да ће неко на темељу мог талента стварати личне поене. Ако додам да ИПК Цепелин објављује искључиво наслове Ангелине Петровић јасно је да нисам камен спотицања другим ауторима. Закључила бих да је данас незахвално бити издавач уколико се не зовете Вулкан или Делфи где владају сурова правила.
На вашем сајту стоји ваш цитат „Љубав није заљубљивање, већ остајање уз онога кога волимо”. Колико је тешко живети ту реченицу у времену инстант емоција, недоследности и олаког одустајања када се емоције мењају као сезонска мода?
- Тешко је данас заволети, још теже остати уз неког кога заволимо. Моја дефиниција љубави је, колико се сећам, извучена из мог трећег романа под насловом „Џелат” у коме сам читаоце суочила са темом страдања Јевреја у логору смрти. Љубав настала између Јеврејке и нацистичког официра злогласног надимка како и стоји у наслову романа је имала јасан циљ, али тешку сврху и стога моја тврдња да је потребно нешто изнад љубави да сачувамо емоције и у најгорим околностима показала се оправданом. Роман ми је донео национално признање те 2014. године – Златну значку књижевно просветне заједнице и поставио дубок темељ мог каснијег стваралаштва. Остала сам доследна тешким темама и кроз све своје романе показала да уметност није уметничарење већ љубав уз коју се остаје до смрти, и након смрти. Љубав је мотив, љубав је бол, љубав је радост. Свако од нас бира шта ће узети. Рођени смо да дотакнемо и сам врх те љубавне пирамиде и останемо на њој ако научимо да поштујемо себе, пре свега. Данас живимо у времену када се емоције отимају, расипају, кидају, тек када пронађемо у нама самима прегореле осигураче схватићемо колико тога треба да мењамо како би постигли тај животни баланс где има места да волимо и земљу и животиње и децу и партнера. И нипошто не заборавити волети себе, одупрети се себичлуку како је то нарцисиодно, већ преко потребно. Поента је у следећем: Волим себе, једино тако волим и тебе!
Ваш роман „Свештеник“ нашао се у првих тридесет романа номинованих за Нинову награду, колико утицајне награде утичу на тираж и популарност дела?
У питању је мој пети роман, трилер који многи сматрају мојим најбољим делом јер се бави темом ега и алтер ега, где сам на себи својствен начин показала у којој мери алтер его може да испише карактер и поступке сваког од нас, а да тога нисмо ни свесни. Психолошки роман који ми је донео уску номинацију у тренутку када Нинова награда није била толико оспоравана као данас је књига на коју сам поносна и због великог броја тиража који је доживела. Не сматрам да је награда та која доноси популарност дела и тираже, напротив, уверена сам да је читалац једина и основна карика у том ланцу који утиче на то колико ће се нека књига читати. Ако се мој роман допадне читаоцу, он ће га препоручити и то је пут књиге без заустављања, траса која пише историју. Писци то знају, они прави, истински, који верују у свој рад и квалитете никада не теже краткорочној и јефтиној полуларности већ стрпљиво чекају да им њихово дело покаже јесу ли радили ваљано. Минули рад је веома битна секвенца стваралаштва јер прошло дело даје смернице будућем стваралаштву. Сигурно је да прија када сте свесни да се роман чита док исписујете странице новог.
Написали сте „када бесомучно јурцамо и трагамо за одговорима ко је прочитао наше дело, коме је прошло кроз руке, шта су рекли о нашем делу, колико им се допало наше дело, у чијим рукама смо видели наше дело…итд, тада нам збир свих елемената подари сазнање да у животу нисмо ништа урадили. Није нас издала наша књига, већ је творац издао своје дело, или никада није ни створио дело, већ пусту илузију.” Мора ли се аутор одвојити од свог дела када га објави?
- Апсолутна истина! Одавно сам рекла да моји романи нису моја деца већ дубок бунар из кога црпим ону снагу толико неопходну у тренуцима када се нађем у раскораку између жеља и могућности. Писац мора да буде биће огромне ширине, способно да ствара увек изнова, а то никако не може постати ако остане заробљен у свом роману. Оног тренутка када мој роман угледа светлост дана дешава се наш „растанак“. Мера те способности да се окренете новом изазову некад је већа, некада мања, али мора да постоји како не би постали инвалид душе. Употребила сам грубу реч, али са намером да дочарам дубину једног надасве снажног осећања труљења талента заробљеног у написаном делу. Не болујем ту болест и зато иза себе имам толико написаних књига у последњих десет година. И сада док чекам да изађе нови роман, интензивно размишљам о следећем наслову. Е, то је дар уметника – жеља да ствара док је жив. Свако ново дело носи у себи жар творца, можда се интензитет мења, али безусловна љубав и таленат закачени су за срце и никада се не померају. Способност да се на папиру остави крв је слична рађању, зато је божанствена.
Снежана Милановић
