Зачудила сам се колико се у ствари и нисам зачудила таквој изјави. Примећујем већ годинама да је људима, поготово онима женског рода важно да немају осмех када се фоткају. То им је кажу вештачки. Јел то онда значи да је озбиљност или још чешће блага намргођеност природно стање духа које би требало та фотка да прикаже? Мени је то некако исто неприродно. Али то сам ја.
Сећам се једне своје животне фазе у којој сам приметила верло лепу девојку, тада још девојчицу у ствари, која је стално била намрштена. Ја, која сам до тада била увек насмејана, јер сам осмех као неку маску стављала на лице чим бих била међу људима, почела сам ту маску осмеха да замењујем маском намргођености, верујући да ћу тако остављати утисак озбиљности.
Вероватно су то оне фазе пубертетских година када интензивно трагамо за сопственим изразом, па онда имамо разне идоле које имитирамо. Био је то уједно и један од најтужнијих периода мог живота. Стално сам била нешто несрећна, несхваћена, невољена и све тако нека уверења која сам посвећено гајила о себи и свету око себе. Касније сам се ипак вратила осмеху, ваљда сам се са њим на лицу ипак боље осећала, и потреба да се додатно кињим киселом или натмуреном фацом коју носам уоколо, нестала је.
Препознајем те фазе на лицима бројних девојака које каче своје слике по разним друштвеним мрежама. Видим да је тренд мало другачији. Сада су им на лицима углавном маске одустности незаинтересованости и недодирљивости. То је само по себи апсурд, као и већина стварности коју креирамо око себе у данашње време, јер зашто би неко константно покушавао да привуче пажњу затрпавајући интернет својим сликама, а на њима остављао утисак да је незаинтересован, хладан, недоступан? Када сам у неколико наврата покушала да добијем одговор на та питања, сазнала бих да то особе раде искључиво због себе. Аха. У реду. Нисам се даље распитивала зашто онда те фотке не задрже за себе. Било ми је јасно да ту неке свесне логике нема.
Свесност. То је оно што нам свима највише недостаје. Свесност себе и шта радимо са собом, шта радимо себи и шта радимо другима. Када некоме препричам резултате истраживања где се види да наш цео организам боље ради ако имамо осмех на лицу, невезано за то да ли је вештачки или са разлогом, он се обично са неверицом насмеши и вероватно помисли како је то још једна заблуда теоретичара завере, јер се оно о чему се не прича у ударним ТВ терминима, у главном тако категорише.
Проучавањем сопственог стања и расположења, увидела сам да је осмех на лицу најбоља маска, јер ме тако нико не пита забринуто како сам, нити добијам нетражене савете како да будем боље. А можда једноставно имам среће што сам научила да сопствену енергију надокнадим сопственим снагама, рецимо осмехом, без потребе да је крадуцкам од других.
Нина Мартиновић Армбрустер
