Било каква да је прича или филм, ја у потпуности зароним у тему и све оно што читам или гледам доживљавам врло интензивно. Као да сам управо присутна тамо, међу тим јунацима и на тим местима. Зато не волим да гледам филмове страве, нити неке много тешке драме. Дуго после гледања или читања, ја останем у том стању, у тој тешкој и мучној атмосфери.
Колико год да се трудим да освестим да је то „само филм“ или „само књига“, ипак се у потпуности уживим и дубоко доживљавам све оно што је писац хтео да читалац доживи.
Можда је то и добро. На тај начин обогаћујем своје искуство. Знам да без патње и боли нема баш много напретка јер једино кроз бол ми људи успевамо да будемо у потпуности присутни сада и овде, да се фокусирамо на себе, на извор своје патње и да се запитамо шта је то што можемо да учинимо да нам буде боље. Када нисмо у боли, обично смо окренути ка споља и „кривце“ за своје стање тражимо у другим људима, у околностима и ко зна чему све још. Али свеједно, не волим да гледам, а ни да читам „тешке“ ствари.
нам људе који једином правом уметношћу сматрају тешке, озбиљне и застрашујуће теме. Оно што је весело, за њих је површно и бесмислено. А ја верујем да у животу има сасвим довољно и оних тешких тренутака, болних изазова који нас враћају себи. Да бих стекла важне увиде, није ми потребно још и да гледам и читам страшне приче. Довољно је да се мало окренем око себе па да видим тугу, патњу, несрећу, на све стране. Зато ми нису потребни ни страшни ни тужни филмови. Свака туга и патња ме исцрпљује и зауставља.
Паралише ме и не дозвољава да се макнем даље док не сагледам о чему се ту заправо ради и на шта ми та моја патња указује. То обично буду врло моћне спознаје које ми донесу важне промене у живот. Ако већ могу свесно да усмерим своја интересовања, онда бирам да то буде нешто што је пријатно и лепо, нешто што ће да изазове усхићење, а не страх и одбојност.
Иако знам да је патња освешћујућа и покретачка сила, не могу радост да сматрам другоразредним осећањем. Радост ме мотивише, испуњава енергијом и снагом, осећам се полетнијом, спремнијом за све што ми живот доноси. Сећам се да сам једном гледала неки филм са слушалицама на ушима. Када сам нагло скинула слушалице, осетила сам да ми срце сумануто лупа због неких застрашујућих сцена у филму. Нисам ни била свесна колико су јако деловале на мене. Дуго после тога нисам успела да се умирим, а расположење ми је било на нули. Као да су се неки сиви тешки облаци окомили на мене и никако нисам успевала да их растерам, иако сам освестила шта је био узрок њиховој појави. Као да је неко у мом компјутеру у глави укључио програм за нервозу, страх и љутњу.
Синуло ми је тада да се тако стварно „програмирамо“ и често потпуно без разлога упадамо у необјашњива нерасположења. Зато је моја мустра да онда када већ свесно то могу, веома пажљиво бирам како се програмирам.
Нина Мартиновић Армбрустер
