Након што се прође тампон-зона у којој се посетиоцима мери температура и прегледа лични пртљаг, уз неизоставно опомињање на ношење маски, стиже се пред улаз који наговештава мале али значајне промене.
Хришћански мозаик из 10. века – на левој страни цар Константин држи макету града, с леве је цар Јустинијан са умањеном верзијом Аја Софије, а између њих Девица Марија са Исусом у наручју – обгрљен је белим паноима, који се по потреби спуштају како би сакрили људске ликове, а исто решење може се видети и у унутрашњости.
То је и тренутак када су жене дужне да прекрију главу и гола рамена марамом, док ће у предворју, такозваном нартексу, одакле је некада неписменим паганима било дозвољено да ослушкују хришћанску службу, као и сви одложити обућу пре него што кроче на зелени тепих који однедавно прекрива опеване „подове од мора”.
Голи мермер остао је само на важном централном кругу партера, јер ко ту није крунисан, тај се царем није могао звати.
Локални водич Есад, иначе потомак генерације која је пре његовог рођења, у великој размени становника, напустила Санџак и доселила се у Турску, истиче необичност Аја Софије, окренуте према југоистоку, због чега је муслиманима било довољно да склоне хришћански олтар и ставе своје обележје за наклон ка Меки. На питање како то да верницима, управо утонулим у молитву, не сметају ни присутни туристи ни погледи Исуса Пантократора и Богородице, откривени за јавност, није имао израван одговор, додавши да је чисто срце важније од ритуала.
Аја Софија коју видимо трећа је верзија богомоље на истом простору, где су претходне две страдале у пожарима изазваним немирима побуњеника.
Саграђена је као православна хришћанска црква, а први пут претворена у џамију после османског освајања 1453. Тада су уклоњени сребрни иконостас, дугачак 15 метара, и црквена звона, а мозаици прекривени гипсом и замењени мотивима из исламске религије.
У истом периоду додата су и четири минарета, која стоје и дан-данас, те дају стабилност грађевини подигнутој на трустном подручју.
Архитектонско чудо, које су 537. за само пет година подигле вредне руке 10.000 неимара, реновира се непрестано, део по део. Овог пута на ред је дошло лево крило са чувеним Стубом суза, који, према легенди, испуњава жеље онима који у његову шупљину ставе прст и окрену пун круг. Доступне нису ни галерије, са који сте корак ближе милионима златних плочица у глаткој куполи, широким луковима опточеним слоновачом, калиграфским плочама с исламским натписима и почасним „чипкастим” лођама са којих су се посматрале церемоније.
Нека вас у светом храму не изненаде мачке, од којих је једна, ако је веровати легенди, спасла пророка Мухамеда од отровног уједа змије. Али немојте очекивати да ће, иако навикнуте на гужву, истрпети руку сваког туристе жељног да их помази. Можда би било другачије да смо набасали на чувену Гли, која се, кажу, винула у звезде када ју је 2009. подигао и помиловао ни мање ни више него Барак Обама, а да би одржала своју популарност побринуо се некадашњи туристички водич Умут Бахћећи, који води њен Инстаграм профил.
Текст и фото: Слађана Милачић
