Како је било пре рата: Дискретни шарм Одесе

Једне године одлучимо да идемо у Украјину на море, да буде јефтино, возом, а плус и видимо све успут што се може. Наравно, прво натенане Лавов, а онда најближе море. Питали смо другара из Украјине је ли Одеса далеко од Лавова, а он лаконски: „Ма није, седнеш у воз, спаваћа кола и већ си за 14 сати у Одеси!“ Није далеко! За украјинске појмове. Ми се за целоноћни пут спремамо као за Арктик.
е
Фото: Жикица Милошевић

Али изгледа да је и Украјинцима наврх главе континенталне климе јер је тешко наћи карту за воз. А у њему удобно, јастук, душек, чаршави, кревети. Сви поштују све забране, рецимо пушења. Ни словцета нажврљаног по вагонима. Сви причају украјински док не приђемо Одеси, а онда се сви пребаце на руски јер се у Одеси преферира језик Великог брата. Девојке које су спавале у тренеркама по спаваћим колима за тили час се претварају у супер сређене цице, нашминкане и напуцане у минићима! И то све да не изађу из воза неуредне! Рускиње и Украјинке и уз скромна средства невероватно брину о себи!

Фото: Жикица Милошевић

Опет станица као архитектонски споменик. Налазимо смештај у главној улици, десет евра по особи. Сјајан стан, гасификован са одличном кухињом, купатилом и кабловском, образац који се понавља широм Украјине. Остајемо три дана, обично пре подне обилазећи знаменитости града, а поподне отпадајући на плажама. Осећа се дух Мајаковског, који је овде својој Љиљи Брик писао „Облак у панталонама“, овде је Пушкин заводио (а где није?) своје (женске, да нагласим, ипак је 21. век) жртве, овде Ејзенштајн снимио „Оклопњачу Потемкин“ и сцену кад колевка пада низ степенице.

Антологијски филм знан и из чувене „Национална класа“, кад Флојд (Гага Николић) у свом незнању дрекне кинооператеру „Пусти тон!“, па кад му кажу да је то неми филм, он се прави да је шатро знао, него се зеза; а Берчек, који машта да упише режију занесено узвикне легендарно: „Како он монтира!“

Фото: Жикица Милошевић

Степенице стварно невероватно изгледају посматране одоздо, стварају илузију много веће дубине и дужине. Звале су се Ришељеове док их неко у част филма није преименовао у Потемкинове. Иначе, Ришеље је руски племић и нема везе са четири мускетара.

Лука Одесе је једна од највећих, а ни Опера и старе палате нису без монументалности и шарма. Тражимо плажу најближу нашем стану. Ходамо кроз улице препуне старих једноспратних кућа, поново као 1902. Од дрвећа се не виде фасаде, а калдрма је уместо асфалта. Опет филм епохе! Да нема силних банкомата и сличних новотарија, још би човек могао да се занесе. Иначе, бум банака је и овде присутан. Сви су врло опуштени и воле животиње: мачке и пси опуштено спавају поред гомила људи док крај њих пролазе. Схватамо да цела Одеса личи на новосадску Змај Јовину и град је са десетинама истих таквих паралелних улица, питомих, мирних и без краја! Па, наравно, да има милион становника! Фантастично: велеград без фрке, Београд са шмеком Новог Сада.

Фото: Жикица Милошевић

Стижемо до плаже Ланжерон, пешчане и дуге. Опет све опуштено. Нагазио сам наочаре, купио нове. Заборавио купаћи, купио нови. Море је за нијансу тамније и нијансу мање слано од Јадранског, али ипак пеку окице кад се гледа под водом, а и со остаје на кожи, па се мораш туширати чим пре. Не наседај на пропаганду о несланом мору. Плажа Аркадија је место где је сва фрка града. Она је централни Штранд или Ада Циганлија Одесе: гужве велике, а и путује се дуго „маршрутком“, комбијем који допуњује линије ГСП-а.

Увече излазимо на најскупља места и не успевамо да платимо пиће више од два евра, чак ни кад смо окружени клијентелом у џиповима. Природа сјајна, град сјајан, море чисто, а забава светска. Палате су свуда око нас, кафићи исто. После руске анексије Крима и забране украјинским држављанима да посећују полуострво, Одеса је постала „ненадани победник“ туризма. Украјинке, из неког разлога, обожавају тетоваже на рукама, што није тако често другде. Симбол града, као и у свакој луци, су мачке, али овде мали насмејани плишани перверзни мачорчићи луткице којима је јасно назначено на нису кастрирани и имају „реп од 19 центиметара“. Одеса је, иначе, позната у Руском царству, СССР и Украјини по типичном хумору, надахнутом јеврејским, па се сматра и најдуховитијим градом. И данас је пуно Јевреја, као и Израелаца који долазе у стару домовину.

Невероватна атмосфера на Црном мору и један од најлепших градова Европе. Само да ово ратно лудило прође.

        Жикица Милошевић

EUR/RSD 117.3909
Најновије вести