Крст опкољен звездом и полумесецом

Ни Исламска Држава их није уништила, ни 1.300 година исламског окружења.
d
Фото: Приватна архива

Ни арабизација дотакла. И даље причају арамејски, језик на коме је Исус разговарао са својим апостолима. Живе у средини пустиње. То су хришћани Сирије, у градовима Малули и Седнаји. Тако је било пре рата.

По урбаној легенди, неки је студент у Дамаску у биоскопу гледао „Страдање Исусово“ Мела Гибсона, помпезно рекламиран као филм „на два мртва језика, латинском и арамејском“. Кад су јунаци почели да говоре, студент је скочио и узвикнуо: „Па, ја разумем шта они причају! Овако се говори код мене у кући!“ Тако је свет открио два градића усред Сирије, где живе хришћани, потомци древних Арамејаца који су говорили језиком на коме су религијски преврат смишљали Исус, Петар и остала дружина. Фантастична прича, иако не баш потпуно тачна: наравно да је језик арамејски, али је од садашњег, новоарамејског, удаљен колико и старословенски од српског. Па, ипак, могу га разумети становници Малуле и Седнаје. Мали проблем код посете овим градовима је то што аутобуске и минибус-линије постоје до Дамаска, али не и између два града, тако да се мора прво отићи у један од њих, вратити у Дамаск, и онда опет кренути у други. Значи, пуно времена у путу и ранорањење и дисциплина.

Фото: Приватна архива

Седнаја је некако била “прва“ јер је ближа. Дословно је нестварна. Неке слике, са црквама и куполама од белог стења и плавим, плавим небом, изгледају као да су са грчких острва. Уличице као у неком приморском граду. Можеш купити иконе на арамејском. „Оченаш“ на Исусовом језику уклесан на дрвеном крсту. Посластичарнице као из детињства, са љубазним деком који точи лимунаду уз осмех. Манастир, православни, Богородице од Седнаје је напола као Острог, уклесан у стену, личи онима који нису били у Црној Гори, а то је велика већина туриста, на неки крсташки замак. Бацањем погледа на мозаике и фреске лако је закључити да је свет био веома занимљиво повезан пре 1.500 година: место је, као и пола Равене, дао подићи цар Јустинијан. А како се зове планина у коју је Јустинијанов манастир уклесан? Опет поетски: Антилибан!

Фото: Приватна архива

Малула, други од ова два бисера, даљи је од Дамаска. Ако је Седнаја жућкастобела, Малула је црвенонаранyаста. Посебно када залазак сунца проспе црвене знаке сунца по бајковитом граду збијеном под Антилибаном. Овде су хришћани већином гркокатолици, узгред, али то се површним оком не примети тако лако. Конвент свете Текле је круцијалан за обилазак, па се одмах ваља попети уз брдо, а и поглед је одличан. Мало је рећи одличан. Треба га још једном начинити, у сам залазак сунца. То је једна од најјачих визуелних успомена које сам у животу осетио, као и за препоруку.

Света Текла је, иначе, била ученица светог Павла и била је нека врста раног „хришћанског бунтовника“ и имала је тенденцију ка излуђивању својих римских родитеља и њиховог грешног римског друштва склоног оргијама и убијањима у рату и аренама. Била је верена када је чула проповед светог Павла који је причао о важности „завета невиности“ и доброчинстава. У глави јој се све преокренуло и решила је да се не уда, што је њену мајку (ипак је ово догађај од пре 2.000 година, па се немојте изненадити) толико изнервирало да је решила да је спали на ломачи за пример, као и „иритантног проповедника“ Павла. Пошто је на њеној страни био лично Бог, то није ишло тако лако: олуја и киша су угасиле пламен, а Текла се развезала и побегла. Кад је одбила удварање још једног доконог римског шармера, осуђена је да је поједу дивље звери, али је наговорила лавицу да поједе остале звери и одбрани је, у име женске солидарности. Није чудо да је постала феминистичка икона. И коначно, кад су је јурили војници, у још једној неугодној ситуацији у каквима су се хришћани у то време налазили, стигла је до стене и „слепе улице“, да би из ведра неба у стену ударио гром и отворио целу клисуру.

Е, управо је то један спектакуларни део Малуле: клисуром се стиже до другог манастира, светих Сергија и Вакха, још више ка брду. Једна од најстаријих цркава на свету. Натпис на арапском и француском. Залазак сунца са погледом на равницу. У цркви, локална девојка изговара оченаш на арамејском за посетиоце. Да се најежиш. Некако ниси у 21. веку, а лабаве су нити и са овим светом.

На силаску, мини кафић са деком поносним што може хришћанима да скува кафу: смеје се и објашњава историју града и своје породице која има 2.000 година хришћанства иза себе. Грађани Србије имају, у најбољем случају, 1.700 година хришћанства или 700 ислама у својој лози. Импресивно, нема шта.

Жикица Милошевић

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести