Овај део пруге на релацији од станице од Мокре Горе до Шарган Витаси представља јединствено градитељско дело, које је отргнуто од заборава, па њоме поново клапарају вагони музејског воза „Носталгија“.
Како то да пропустимо имајући у виду Тарабићево пророчанство: „људи ће се опет сетити гвозденог пута, те ће испотекаре обновити овај пут, само њим до Вишеграда неће путовати ради потребе и посла, већ људи од забаве сербез одморишта и уживанције.“ Баш је и нас привукла та уживанција.
Воз саобраћа двапут дневно, карта мора да се резервише унапред, а цена је 900 динара. Када смо стигли воз је већ био постављен, поред станице је ресторан, а око ње су хотели у планинском стилу. Делује идилично.
Шарганска осмица је саграђена 1925. године и кроз мокрогорске котлине и шарганског превоја савладава висинску разлику од 450 метара, представљајући истинско грађевинско чудо. Окружена је обронцима Таре, Златибора, пролази кроз 22 тунела, преко пет мостова и поред неколико видиковаца са којих се пружа заиста незабораван поглед. Путања од Мокре Горе до Шарган Витаси је дугачка 15,4 км.Ова пруга је уског колосека - ширине 0,76 метара је изграђена у несвакидашњем облику броја осам и зато носи назив Шарганска осмица.
До поласка воза, како и ваља, попили смо кафу, а када смо отишли до тоалета могли смо само да приметимо да не само да није био пример чистоће, него да недостаје тоалет папира и убруса за руке. Ако станица и тоалети нису спремни за прву туру туриста – шта ли ће дочекати другу?
Када смо погледали карту схватили смо да није било одређено у којем смо вагону смештени, нити су седишта у возу нумерисана. Воз је био пун, то нас је мало изненадило због пандемије, али нисмо желели да нам те „ситнице“ покваре доживљај – с нестрпљењем смо чекали да коначно кренемо. Није нас вукла парњача, него дизелка, а брзина којом смо путовали није нас вратила у прошлост, него у садашњост. Е, муко наша – ништа брже нисмо путовали ни на релацији Београд – Суботица!
Током вожње воз стаје у Шарган Витасима где се локомотива премешта, а потом стаје у Јатарима, како би путници могли да направе паузу за кратко освежење, или да уживају у пејзажу који се пружа са видиковца. Потом стаје на још неколико места одакле се пружа леп поглед на околину.
– Путовање возом Носталгија на траси Шарганске осмице је један од најпродаванијих туристичких производа Србије последњих 15 година и представља најисплативију дестинацију српске железнице. Ми из Туристичке организације Вишеграда већ дуже време покушавамо да се договоримо са Железницом Србије да се уведе и редовно саобраћање до Вишеграда што би обогатило туристичку понуду и једне и друге државе, али за сада постоје само чартер вожње које се посебно уговарају. Наша замисао је да се од Мокре Горе возом дође до Вишеграда, обиђе град и крене бродом до Перућца где би се туристи трећим превозним средством (квадови, коњи...) вратили на Тару – открива нам Оливера Тодоровић, директорка ТО Вишеграда.
Следи повратак у Мокру Гору, а затим се упућујемо на Мећавник – наравно следећа дестинација нам је чувени Дрвенград Емира Кустурице. Док смо сабирали утиске промашили смо Мећавник, али смо се вратили. Испоставило се, од Мокре Горе до Мећавника није ни било путоказа. Но, коначно смо у Мећавнику и улазимо у Дрвенград – и овде се плаћа улазница (250 динара). Није много – нека живи уметност и култура.
Сам Емир Кустурица је рекао да је ово „брдо које је на необичан начин, као острво, стајало окружено старијом браћом, узвисинама које су, такође као браћа штитиле ово острвца од вјетра и олуја. На том острвцу, у паузи снимања филма „Живот је чудо”, прво у сновима, а касније у стварности, настао је градић направљен од борових талпи!”
Неки од нас по први пут виде пут поплочан дрветом, па им је занимљиво да ходају по њему. Седамо у посластичарницу да се засладимо туфахијама и баклавом по београдским ценама, али ко сад мари за то – нисмо сваки дан на овом месту. Шетамо се улицама и трговима названим по именима познатих синеаста, писаца, глумаца са сазнањем да су њима ходиле и светске фаце. Замишљамо како су се неким неприпремљеним дамама ту заглављивале штикле скупих ципела светски познатих марки... Све је лепо уклопљено и овај простор се заиста чини магичним. Док напуштамо Дрвенград пуни утисака, одлазимо са сазнањем да живот заиста јесте чудо.
Текст и фото: Марина Јабланов Стојановић
