Очаравајуће цветање Тисе доживљавам у Кањижи, али исто такво усхићење остављају процветали Бригах и Дунав, чија плитка водена огледала украшавају теписи белих цветића, за разлику од Тисе где природни феномен „цветања“ дочарава љубавна чаролија лептирића Тиског цвета.
И док је цветање Тисе опевано и промовисано као својеврсна атракција, процветалом Дунаву у његовој родној вароши, не придаје се много важности. Бели тепих на површини Бригаха, низводно и уз леву обалу Дунава, ткају цветићи до којих је у плићаку лако прићи, што ни издалека не одговара Штраусовим нотама „На лепом плавом Дунаву“. Усамљени на месту настајања Дунава, нисмо баш имали кога приупитати о цветићима које водене траве је реч, па смо се ослонили на помоћ пријатеља биолога Јожефа Гергеља из Сенте.
„Ова врста цветова је честа и код нас, на пространом пашњаку Јараш надомак Кањиже, у барицама и каналима редовно их има у ово доба године. Биљка је из породице љутића, латинског назива Ранунцулус трићопхyллус, дакле ради се о воденом љутићу“, прецизан је био у брзом одговору Гергељ.
Бели цветићи воденог љутића једно су од станишта чак 2.000 биљних врста којима је обогаћен слив Дунава. До места настајања Дунава, крај речице Брег, десне саставнице почетка друге по дужини европске реке, стиже се стазом испод дрвореда столетних липа. Брег је ту при садашњем водостају узак, као канал, а иначе се довде спушта 49 километара од извора код Фуртвагена са надморске висине од преко хиљаду метара и скупља воде чак 36 притока, за разлику од Бригаха која до спајања са Брегом преваљује 43 километра. На самом спајању Брега и Бригаха је скулптура коју су 19. јуна 1939. године подигли Ирма и Макс Егон свом родном граду Донауешингену, као сећање на своју златну свадбу.
Прилично хладна вода Бригаха и Брега није нас спречила да загазимо у плићак, па да га и прегазим, да се зна да је 25. јун 2017. године, дан када сам прегазио Дунав. Да ми је неко пре пола века рекао да ће се то десити, док смо као клинци на чортановачкој песковитој плажи ишчекивали да наиђу бродови „Амур“ и „Дунај“ који су правили највеће таласе, не би му веровали да је Дунав негде на свом почетку тако укротив.
Tабла на осам језика
У Донауешингену, надомак фонтане која је симболични извор Дунава, зид са таблом са називом реке која протиче кроз 10 држава исписана је на осам језика. Древни Трачани су га називали Истрос, а Скити Матаос, стари Римљани су га назвали Данистер и Данубиус, а Грци Дунавиус. У Немачкој и Аустрији је Донау, Французи га зову Ле Данибе, у Мађарској је Дуна, у Србији и на простору бивше Југославије и Бугарској је Дунав, у Румунији Дунареа, Турци су га назвали Туна, док Руси и Словаци га зову Дунај.
Док су ноге од хладне воде скоро трнуле, неко се присетио Ђорђа Балашевића и строфе његове добро знане песме „Ноћ када сам препливао Дунав“:
„И те сам ноћи препливао Дунав
дубок и страшан
опрости велика реко
ал’ ја сам морао преко“.
Ипак, изгледа да је много низводније било страшније препливати Дунав, него га овде прегазити, а ако вам ноге не утрну од хладне воде, треба добро припазити да вас не ожежу коприве, којом су обрасле обале. На левој обали почетка Дунава на камену је означено 2.779 км. Захваљујући савременим мобилним технологијама ту смо установили да је моћна река на свом почетку, након спајања Брега и Бригаха, широка тек нешто више од шест метара, Па, није било тешко закључити да би га и преко коприва Новосађанка Ивана Шпановић, скоро без залета лако могла прескочити.
А када је реч о дужини Дунава, иза Волге друге најдуже реке у Европи, који од Шварцвалда до Црног мора протиче кроз десет држава, подаци су различити. Мерење дужине Дунава не почиње као код других река на извору, него на ушћу. Нулти километар је на средини делте Дунава на ушћу у Црно море од светионика у Сулини у Румунији, а последњи колометар је на спајању Брега и Бригаха, већ поменута ознака 2.779 км. Али, у различитим публикацијама, већ у зависно ко је како дужину мерио помињу се дужина 2.840, па и 2.860 км.
Од места настанка до центра вароши Донауешинген пролази се кроз велелепни парк аристократске породице Фирстенберг, који је и сада приватни посед, али је јавна површина и доступна за посетиоце, за разлику од дворца у који посетиоци повремено могу да завире. Приликом нашег боравка, дворац је био отворен за две туре обиласка, уз улазницу од 10 евра. Између цркве светог Јохана и дворца Фирстенберг налази симболични извор Дунава – кружна фонтана из 19. века звана „Донауљуелле“. Мермерни споменик дело Франца Ксафера Рајха приказује мајку Бар, која држи у крилу ћерку Дунав и испруженом руком показује пут према истоку. Градић Донауешинген је иначе седиште општине у области Шварцавлд - Бар. Дунав је на симболичном извору представљен у лику младе жене, као оличење лепоте и елеганције, док су Стари Римљани моћну реку представили у облику брадатог мушкарца Данубиуса.
Када у фонтану убаците новчић, обавезно пожелите неку жељу која ће вам се испунити. Око фонтане прилична гужва, а таман када сам хтео испод мермерног споменика да убацим новчић, с друге стране ме уочи госпођа водич туристичке групе, довикнувши да се окренем и то учиним левом руком преко рамерна, јер се другачије жеља неће испунити. Извори из којих настаје Дунав су крашки, један се налази у самом граду на левој обали Бригаха, наспрам музеја, је Храм Дунава подигнут 1919. у античко-грчком стилу у мермеру, по замисли последњег немачког цара Вилхелма другог (1859-1941). Настао је знак сећања на честу посету цара поседу Фирстенбергових. Налази се на месту где се симболични извор Дунава из фонтане улива у рећицу Бригах.
У центру вароши у којој је прошле недеље било веома живо, уз велики број посетилаца, са позорнице нас је освежила музика из цртаног филма настале по Андерсеновој бајци „Ледена краљица“. Још боље нас је расхладило кригла „фирстенберг“ пива на тераси истоименог ресторана, испред којег жубори фонтана, изграђена у знак захвалности на боравак његовог височанства цара Вилхелма другог и царице Аугусте Викторије, као и принцезе Викторије Луизе од 6. до 10. маја 1904. године.
Весела и раздрагана атмосфера била је захваљујући „Фестивалу извора Дунава“, одржаваном у знаку сусрета традиције музике и пива. Сасвим разумљив повод за сусретање и неговање ових вредности у граду где настаје Дунав, а не мањка ни извор пива. Наиме, овде је аристократска породица Фирстемберг пивару утемељила производњу пива још 1283. године, из тог времена су и први писани помени о Донауешингену, а извориште Дунава на Шварцвалду баштини традицију одвајкада.
Текст и фото: Милорад Митровић
