У 19. веку Форовићи, пореклом из Варјаша у данашњој Румунији, били су једна од најбогатијих српских породица у Угарској, поседовали су пароброде, а 1864. на једном од њих, по имену „Напредак“, из Будимпеште је превезен комплетан инвентар Матице српске у Нови Сад. Дан када је пароброд Јована Форовића, Николиног оца, заполовио из Пеште ка Новом Саду, 28. април, Марица српска и данас слави као свој дан. Ваља напоменути да је Јован Форовић овај транспорт обавио о сопственом трошку.
Никола је иза себе оставио књигу „На једрењаку у Америку“ коју је написао 1917. као 79-годишњак. У њој је описано његово путовање у Америку на једрењаку „Ливерпул“ 1865, петогодишњи боравак у САД, повратак паробродом у Европу као и сећања на дане проведене у Бечу и Паризу.
Књигу сам пронашао у Библиотеци Матице српске, дело има 60 страна и у издању „Издавачке књижарнице Светозара Ф. Огњановића у Ујвидеку“, штампано је у „Штампарији Супек и Јовановић“ 1918.
Заинтересовала ме је спознаја да је век раније под кровом наше, 172 године старе куће, живео један овакав авантуриста и заљубљеник у путовања чији сам немирни дух на неки начин наследио и наставио.
Радује и сазнање да су Новосађани и пре 150 година људи путовали по целом свету и писали о томе.
Николи, момку из имућне породице досадио је мондени живот по европским престоницама па је у 27. години решио да срећу окуша у “Новом свету” и то у јуну 1865, свега неколико недеља након завршетка Америчког грађанског рата. Поједини описи његовог путовања на једрењаку, сећања на Беч и Париз као и боравка у Њујорку посебно су занимљиви са данашње тачке гледишта.
“Ја се налазим на броду за усељенике те уједно усред људског олоша. Почињем са мојом кабином у којој су 4 постеље, бр. 5, 6, 7. и 8. У бр. 5. су два брата по имену Харт. Старији је у Лондону секао и продавао коњско месо, животиња од човека, суровије створење нисам познавао, уосталом, све досад не имадох ни прилике људе таквог кова посматрати. Али кад је једног јутра свог брата избио и претио му да ће га убити, а тај рече да то није првина, гадио сам га се. Али, како беше голем и силан морадосмо стим финије с њим поступати. Чим је то приметио, осетио, искористио је свој утицај, као што већ чине људи његове багре. Јер данас, после 15 дана путовања, нисмо му му више сапутници него послужитељи…”, пише Форовић.
С носталгијом се на том месту присећа и дана проведених у Бечу и Паризу:
“А кад сам се и ја ту нашао, свагда сам у мислима био у бечком Пратеру, камо сам се кад и кад на фијакеру бр. 134 довезао па из другог времена у зверињаку наредио себи гушчије yигерице са гомољиком, фино понуђену, док је фијакер читаве сате на мене чекао, да ме затим одвезе кући или у Оперу… Од свега тога остаде ми само успомена од које болујем и патим (…) У петак стигох у Париз, у суботу се нађох са млађим Јокићем на Талијанском Булевару и пошто смо још истог вечера у Комичној Опери били, договоримо се, да се сутра-дан на Духове, у 11 сах. пре подне нађемо у Кафé Гранде (…) После финог доручка прошетасмо се а међутим било је два сах., кад је у Long Champ заказана трка. Одвезосмо се и ми тамо. Ту имадох прилике видети цара Луја Наполеона Трећег, царицу Еугенију, цео двор у сву аристократију (…) А данас? И данас сам додуше у многобројном друштву али какве сорте! Онда раскош и гиздавост, сад невоља и јад; онда најдивнија тоалета, сад дроњаве крпе; онда разметање сите господе, сад сиротиња којој вири глад из очију…”
Форовићев попис “живих створова” на броду сведочи да резултат Америчког грађанског рата у смислу односа према црнцима није баш оставио великог трага на момка из Централне Европе:
“Бродарско особље броји 60 морнара, 4 официра и капетана по имену Champerline, Америчанин, врло фин и образован господин, што је на броду реткост. Живих створова било је осим два црнца кувара, 1 крава, 6 мачака и три пса од којих су два пса због непослушности и незгодних обичаја у море бачена!”
Невероватно је да Форовић није осетио потребу да убрајање црнаца међу домаће животиње промени ни пола века касније када је ропство свуда у свету већ било укинуто и забрањено.
Пишући књигу 1917, тачно 47 година по повратку из Америке, Форовић резимира своје утиске из Новог света.
Срби у Њујорку
Након 40 дана путовања једрењаком од Лондона, Форовић стиже у Њујорк. Занимљиво је да тамо и у то време у има Срба.
“У моје доба ови су Срби били у Њујорку: пет ћурчија, Мирковић из Руме, Поповић из Кикинде, Крстоношић из Баје, Плаши-Пилетовић, заправо Милић из Београда, Урош Радуловић, аустр. потпоручник, у грађанском рату капетан, сад писмоноша. Као такав проневерио је неколико новчаних писама те је и сам дошао са оне стране браве…”
“У Америци сам провео од 26. јуна 1865. до 14. маја 1870. Да је данас много што-шта другачије него што је било у моје доба признаћу радо; али онда је било све тако као што причам. Иако сам тамо нашао врло повољан положај, вратио сам се без уздисаја за Америком. То је земља где сви обожавају златно теле; где деца оцу веле старче а мајци бабо; где се браћа у зрелијим годинама неће да знају; где отац сина од 12 година из куће тера, да сам зарађује; где син оца може тужити; где усред лета нарасте температуре до 100-105 степени Фаренхајта, да њих 40-45 од сунчанице умру (у то доба спава сиротиња по улицама и крововима); где се о Новој години или 4. јула, на Дан незавинсости, од јутра до дубоко у ноћ из револвера пуца, да је још милостив случај ако погину само њих 50 а 90 се ране; где цвеће не мирише а опет се грдан луксус са њим тера, тако да кошар парфимираног цвећа стаје до 100-200 и више долара; где птице не певају осим врабаца, које је баш у моје доба неки шпекулант из Европе хиљадама довео и пар по 4 долара (20 круна) продавао…”
Никола на крају књиге описује свој повратак у Нови Сад. На пут је кренуо 14. маја с паробродом Емил Перејра и за девет дана стигао у Париз.
“На броду су били путници већином Французи а када смо код Бреста видели француску обалу, многи су пали на колена и у глас кликнули: Ма белле Франце! (...) Још маја месеца дођох у Нови Сад, место где сам се родио и загрлио сам моју милу стару матер. Богу хвала! Сви смо били на окупу. Кад сам их видео, заборавио сам на све невоље и сав јад који сам претрпео и живот ми је поново сијнуо у својој ружичастој боји! У Новом Саду сам затекао своје старе другове и стекао нове: Лазу Костића, Косту Трифковића, Пају Новића, Мишу Димитријевића, Мошу Костића, Младена Јојкића. Међ Србима је владала слога; али то је онда било. Сви су они наведени легли под земљу – ја остадох, да се њих сетим и сећаћи их се, док ми живо срце у грудима бије!“
Роберт Чобан
