Али како су искуства оних који су били храбри и отиснули се у авантуру звану летовање у Албанији махом била добра, све већи број наших туриста је наредних година ишао према овој дестинацији. Тако смо и ми решили да проведемо своје летовање на обалама Јонског мора на самом југу државе – у Саранди.
Тај град налази се 26 километара од границе са Грчком, прекопута острва Крф од којег је удаљена само 35 км морског пута. То је градић од око 30.000 становника који се сместио у леп осунчан залив.
Име града је грчко (саранда значи 40) па нас је заинтригирало како га је добио. Сазнали смо да данашњи назив града Саранда потиче од ранохришћанског манастира Агиои Саранда – Светих четрдесет мученика. Цркву посвећену светим ратницима су разарали током многих векова, да би је динамитом докрајчили албански комунисти. У послератном периоду (после Другог светског рата) Саранда је било војно подручје, а многи бункери који су „цветали“ по њој, могу се и дан данас видети у неким улицама града.
Посетили смо Ксамил и уверили се да су су плаже заиста лепе, да је море прозирно, да посебну чар дају острвца до којих се може дошетати и допливати... Али све плаже у Ксамилу су издељене између кафића тако да се не може ни прошетати поред мора. Лежаљке и сунцобрани, који се изнајмљују за 1.000 до 1.500 лека у зависности колико су удаљени од мора, су тако намештени да шибица нема где да падне. И море је раздвојено бовама тако да је простор у мору ширине колико је кафић изнајмио простор, а дужине 15 до 20 метара од обале. Гужва је, музика је бучна и имали смо осећај да смо спаковани као сардине. Може се пливати и ван бова на споствени ризик, јер ту царују сандолине, педалине, чамци, глисери... Ко је дошао да се одмори и плива, тај се овде неће науживати... После Ксамила градска плажа у Саранди која је имала тушеве и кабине за пресвлачење, мада „стиснута“ између луке и марине постала нам је драга, јер није било ни гужве, ни буке, а бове су биле око 50 метара од обале.
Нас је пут до Саранде водио преко Северне Македоније и Грчке – нешто је дужи, али и бољи. Мало нас је мучило како ћемо се споразумети с домаћинима, како ћемо се сналазити у граду, продавницама, кафетеријама, ресторанима, јер нисмо баш били сигурни да су Албанци велике полиглоте. Међутим, пошто је и Албанија у Опен Балкану из ове земље може да се прича телефоном као да се налазите у Србији, а гугл транслејт се показао као изузетно добар помагач у многим приликама.
Приметили смо да смо као туристи добродошли, да су цене ниже него код нас не само на пијаци и у продавницама него и у ресторанима. У једном од тих ресторана, на самој риви, сазнали смо да је власник београђанин Срђан Глигоријевић. Веома смо се изненадили, па смо пожелели да га упознамо и да сазнамо како се нашао у Саранди.
– За многе људе моја прича звучи доста чудно, али није. Једноставно ја сам много година живео на другим континентима, у Америци, у Латниској Америци, Шри Ланки... Пре више година док сам боравио у Београду један пријатељ, који је купио стан у Саранди, ме је позвао да дођем, јер је Саранда једно занимљиво место пуно потенцијала. Волим море и увек сам желео да имам нешто своје на његовој обали. Послушао сам га и дошао. Схватио сам да је ово место одише неком невероватном енергијом и пожелео сам да ту започнем посао – поверио нам је Срђан Глигоријевић, власник ресторана „Old story“.
Мада Срђан пре тога није био угоститељ, ипак је у Мајамију био снабдевач ресторана и тако имајући слику шта је све у том послу потребно упустио се у авантуру звану ресторан. Када је размишљао како да профилише ресторан желео је да буде другачији и зато је понудио нашу храну која је мало модификована. Да би укуси хране били они аутентични запошљава куваре искључиво из Србије. Занимало нас је како се снашао и колико је лако или тешко да се направи посао у Албанији.
– У почетку је било тешко, као и свуда где дођеш као странац, али морам признати да су ме лепо прихватили. Имао сам на почетку мало предрасуда, нарочито када је требало да кажем одакле сам, али убрзо сам схватио да смо ми Срби овде добродошли. Верујте ми, овде послујем четири године и никада нисам имао било какав проблем. Себе не схватам као власника који препушта посао другима и само дође по пазар. Не, ја сам овде присутан све време, ако треба дочекујем госте, послужујем, радим за шанком, просто радим све. Морам рећи да је то је било веома необично другим власницима ресторана из Саранде који немају такву праксу – открио нам је Срђан Глигоријевић. У Саранди је искључиво у сезони (од маја до октобра), јер је овај градић зими „мртав“ мада је то место са преко 300 сунчани дана и права је штета што не постоји никакав програм који би привлачио туристе и током осталих месеци. Осим Грка овде доста долазе Италијани и Скандинавци којима је летовање у Албанији изузетно јефтино. Упитали смо га шта би препоручио туристима из Србије да виде и да обиђу.
– У близини у Месопотаму је црква и манастир из XII века посевећен Светом Николи, веома је лепа и очувана. Ту је национални парк Бутринт, извор Syri и Katler (Модро око). Има за сваког по нешто. Ипак туристи овде долазе највише због мора, тако да бих им препоручио пешчане плаже у Ксамилу који је удаљен само десетак километара од Саранде – рекао нам је београђанин Срђан Глигоријевић.
Изнад Саранде у југоисточном делу града налази се тврђава Лекурес са које се пружа предиван поглед на град. Она је саграђена током отоманске власти Сулејмана величанственог у циљу одбране луке. Била је насељена до XVIII века када је страдала од напада Али паше Јањинског. Ако се налазите у Саранди свакако је обиђите у смирај дана и уживајте у заласку сунца.
Носимо лепе утиске из Албаније, мада имамо утисак као да их је туризам задесио – просто нису спремни ушли у ту причу, а дуга затвореност ове земље и немање сопственог туристичког искуства само то потврђују. С друге стране имају лепо море, природне лепоте и културно-историјске знаменитости, изузетно су љубазни и увек ће вам изаћи у сусрет, а то је добра основа за сваку туристичку причу – остало се учи.
Марина Јабланов Стојановић
