"С Тамаром у акцији" на РТС-у: Хуманост и љубав су наш мото!

У овој години смо решили да помогнемо сеоске основне коле, каже Тамара Грујић, ауторка популарне емисије на РТС-у.
1
Фото: С. Шарић, Г. Јовић, М. Обрадовић

Желимо да помогнемо деци која живе у руралнијим срединама, да имају исте услове основног образовања као што имају деца која живе у већим градовима.У овој сезони смо реновирали близу 800 квадрата животног простора, 11 породица је добило нове домове. Девет пута смо доводили воду до куће, направили смо девет купатила и кухиња. Четрдесет петоро деце од овог пролећа имаће потпуно другачије детињство, резимира резултате седме сезоне емисије „С Тамаром у акцији”, ауторка Тамара Грујић која с екипом мајстора и уз помоћ хуманих фирми, организација и људи, реновира домове социјално угроженим породицама. Емисија која је почела марта 2016. и ускоро слави стоту епизоду, направила је прави талас хуманости јер Тамара Грујић не прави козметичке промене у животима тих људи, него заиста ослушне шта им недостаје и труди се да реши она суштинска питања и тиме им да енергију за неки бољи почетак. 

У којој области ћете сређивати људима домове у осмој сезони и за коју акцију сте се одлучили, будући да се свака сезона завршава обновом друштвено корисног објекта као што је то била основна школа у општини Кнић?

- Остаћемо и даље у централној Србији. Трудимо се да у сваком делу Србије будемо по две сезоне, бар по 20-ак породица да помогнемо. Почели смо од породица које живе на територији севера Косова, на југу смо помогли 28 породица, на истоку 26, на западу 14, у том делу Србије једино нисмо имали довољно пријава за другу сезону. После 11 породица овог пролећа, помоћи ћемо још 10 у јесењој сезони који живе на територији општина централне Србије. У овој години смо решили да помогнемо сеоске основне коле. Желимо да помогнемо деци која живе у руралнијим срединама, да имају исте услове основног образовања као што имају деца која живе у већим градовима. С тим у вези, реновираћемо основне школе у близини Врања и Пирота. Са два специјала ћемо завршити јесењу сезону.

Вероватно свима омиљени део вашег серијала јесте кад породица уђе у реновирану кућу и кад њих, али и нас гледаоце, преплаве емоције. Да ли и даље имате трему пре тог тренутка и колико успевате да будете усмерени на снимање?   

- Наравно, позитивно узбуђење постоји и даље при сваком усељењу. Пре свега имам трему јер не знам како ће људи да реагују при самом усељењу. Знате, ми смо велики критичари као народ, а нисмо много телевизични. Волимо да критикујемо, а сами не знамо како бисмо реаговали у одређеним ситуацијама. Није једноставно показати емоције пред камером, да улазите у реновиране просторије, а две камере су испред вас. Онда ако људи остану једноставно без речи, гледаоцима се чини као да су јунаци незахвални. Ту онда ја треба да ускачем, да их опустим, да говорим ако нико не може ништа да каже. У том смислу, сам максимално концентрисана и веома се професионално односим према том делу емисије, потребна ми је додатна концентрација.

Приметно је да кад радите нечији дом, комшије, али и непознати људи из суседних места долазе и нуде помоћ. Шта мислите, зашто није било тога пре вашег доласка, зашто се тако тешко покрећемо без туђе иницијативе?

- Једноставно такав смо народ. Умртвили смо се последњих 30 година. Ми смо генерално лењ народ, колико год ми је тешко да то признам, то је тако. Млади сада не желе да буду више на селу, не желе да раде на својој земљи, желе да буду у градовима, да одједанпут имају много новца без икакве одговорности и великог рада. То је сада светски тренд. Ако гледамо на ове нове делатности као што су силни менаџери, блогери, инфлуенсери… Дакле на селу остаје старије становништво које нема елан као у млађим данима да једни другима помажу. Више се сви мире са сопственом ситуацијом него што се усуђују да нешто промене. Али, мислим да је то само слика државе у којој живимо. Све се рефлектује на народ. Више причамо да негде напредујемо, него што напредујемо у стварном животу.

Промене које доносите, нису козметичке, осим што људима дајете нови дом, ви им често решавате и друга битна животна питања као што је запошљавање. Колико је тешко пронаћи фирме и организације које хоће да помогну?  

- Зависи. Када постоји шанса, верујем да је мени као некоме ко ипак носи моћ телевизије и јавне слике лакше да утичем на нечије чињење. Природно је да је човеку лакше да моли за неког другог него за себе, барем је то мој случај.

Колико вам људи дневно, недељно, месечно тражи помоћ, претпостављам и директно на улици, и у ваше приватно време, и како успевате да направите селекцију?

- Превелики је број пријава на свакодневном нивоу, то је нормално. Кастингом се бави неколико људи, веома је компликован процес, тешко ми је да вам дам одговор на то питање на овакав начин. Пре свега кућу треба да одобре грађевински инжењер и архитекта да видимо да ли кућа уопште може да се прихвати. Некада су нам и грађевински радови много компликовани али нам изађе у сусрет локална самоуправа па и теже грађевинске подухвате можемо да прихватимо. Породица мора да буде телевизична, да буде добар пример гледаоцима…веома ми је тешко да објасним.

Кажу да се добро дело не враћа него се прослеђује даље, где је све тај талас солидарности који ширите отишао? 

- Многи људи из дијаспоре нам пишу, игром случаја веома често ми се дешава да ме људи који живе у иностранству заустављају широм Србије (када су у посети својој домовини), да кажу да много воле да гледају нашу емисију. Посебно сам поносна на чињеницу да је пуштају деци, односно генерацијама које нису рођене у Србији да упознају своју родну земљу. Дакле поред хуманости, солидарности и истицања правих људских вредности, у нашој емисији истичемо пре свега љубав. Љубав према сународницима, према својој земљи, према традицији. Драго ми је да то људи препознају не само код нас него и у дијаспори.

Снежана Милановић

фото: С. Шарић, Г. Јовић, М. Обрадовић

EUR/RSD 117.5121
Најновије вести