Истина је мање страшна него што мислите!
МИСТЕРИЈА БЕРМУДСКОГ ТРОУГЛА КОНАЧНО ОБЈАШЊЕНА! Ево како су "мистериозни" нестанци бродова и авиона објашњени модерном науком
Део мора између Флориде, Порторика и Бермуда стекао је легендарни статус средином 20. века када су га чланци повезали са мистериозним нестанцима бродова и авиона.
Један од најпознатијих инцидената догодио се 1945. године када је "Ескадрила19", група од пет бомбардера америчке морнарице на тренажној мисији, нестао у том подручју.
Током деценија које су уследиле, бродоломи и срушени авиони често су приписивани разорним силама Бермудског троугла.
Затим је 1975. године Лари Куше објавио књигу у којој је разоткрио легенду, откривајући да су извештаји о Троуглу били нетачни, преувеличани или непроверени. Закључио је да број инцидената у овој области није био значајно већи него у било ком другом делу океана.
Ипак, током година су предложена бројна објашњења – и природна и натприродна.
Неки су кривили преосталу технологију из Атлантиде. Други су тврдили да је Троугао место просторно-временског искривљења које усисава објекте у паралелни универзум.
Једно од најчуднијих природних објашњења јесте да су мехурићи метана ослобођени са морског дна превртали бродове. Међутим, студије Америчког геолошког завода нису забележиле значајна ослобађања метана у последњих 15.000 година.
Висока учесталост урагана у региону могла је имати озбиљне последице у ери пре него што су тачне прогнозе омогућиле пилотима и капетанима да избегну лоше време.
Недавна студија је сугерисала да конвергентне олује могу генерисати таласе висине до 30 метара (скоро 100 стопа) који би могли потопити чак и велике бродове. Лабораторијске симулације су потврдиле да такви таласи имају потенцијал да потопе бродове, али нема доказа да се они заправо јављају у Бермудском троуглу.
Неки тврде да су магнетне аномалије узроковале да морнари и пилоти који су навигирали помоћу компаса скрену са курса. Иако такве аномалије нису идентификоване, почетком 20. века прави географски север и магнетни север су се поравнали у Бермудском троуглу, што је могло довести до навигационих грешака.
Треба знати да Обалска стража САД не идентификује никакве специфичне опасности у Бермудском троуглу, а студија из 2013. године која је навела најопасније воде за бродарство није укључивала овај регион.
Упркос великом обиму ваздушног и поморског саобраћаја, као и честим ураганима, Бермудски троугао није доживео статистички неуобичајен број падова и олупина.
Прави разлог зашто се ова легенда показала тако упорном је једноставан. Људи су природно привучени мистеријама, па су рани извештаји о нестанцима привукли велику пажњу.
Када се родио мит о Бермудском троуглу, новинари су брзо приписали више олупина мистериозним силама Бермудског троугла.
Помама се смирила последњих година, можда зато што нам модерна технологија омогућава да пратимо океански и ваздушни саобраћај са већом прецизношћу, пише Science Focus.